 |
Пробудио ме је крик из сопственог грла:
сањао сам дубок, недоречен пад:
падао сам од самог рођења,
још тада већ стар, крај слика што ће се
тек касније збити
и леден страх ме је обузимао од свега
што сам видео... Тек помало радости у том
суноврату, по који жижак у сивилу
што ме мимоилази као неразвијен филм...
И падало је са мном све што сам волео:
пода мном се распукао под,
и још, док траје овај запис,
падају свезане за мене, јарке, мале моје
и велике љубави, и тричаве туге...
Само ме још оне грле док са стране,
запрепашћен, буљи у мене
мој једини живот...
И сад сумњам
да је све то био сан.
Братислав Р. Милановић
 |
Нема коментара:
Постави коментар