0

* * *

То живот налеће као ветар,
Чупа кров и баца у таму,
Као што мени нема места на свету
Чак ни у властитом бедном дому.

Шта сам ја у овој удољици,
Шта остављам на досадној земљи?
Мрве мисли у убогом глаголу...
Мрве угља у белом пепелу...

И још — лагано паперје
Неприметне сени што вене
Мутно, мутно, уморно и глуво.

Је ли то жена или старица
Мени шапнула у отворено уво
Безнадежно и брижно: Не...

2000.

Леонид Латињин
/Преузето из КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, Лист за књижевност и друштвена питања; година LXV, број 1209 - 1210; Београд, јануар - фебруар 2013. — Пријевод с руског: Љубица Милетић/

Сара Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top