0

КАД УМРЕ ЧОВЕК

Зар могуће то: Умре човек, више га нема!
До јуче био са нама, на њега и са њим
Сви смо рачунали. А остала тек дилема:
Можемо ли и како се помирити са тим?

Хеј, није то било ко и макар шта, већ човек
Од мисли, речи и дела, онај иза кога
За један живот свак’ сиромашнији остаје,
А са њим к’о и себе да имасмо на претек!
Зар никад да не пружи руку, крочи му нога;
Ил’ се то с победама дослухују издаје?

Да, знамо, све се мења и ништа вечно није,
Ал’ кад умре човек засузи чак и камен,
А тек душа? Сви губимо, само бестрагије
Ништавилу принесу још један згасли пламен.

Димитрије Николајевић

Фотографије Цркве Покрова Пресвете Богородице у Растуши: госп. Сувајац

Постави коментар Blogger

 
Top