2
ISBN. 978-99955-97-30-6
ИГРА

Још као дјеца највише смо се
Играли журке

Тако нас је игра градила и надзиђивала
Да смо мислили да свијет
Никад бољу грађевину није видио
Ни доживио

Свако заузима свој положај у простору
И чека повољан тренутак да врати
Изгубљени живот из претходне вечери

Кријући страх у грудима ловимо једни друге
Иза леђа неопажено прилазимо
Ослоњени на дах из сопственог грла

Понекад нам нестане ваздуха
Па онако обезваздушени дишемо Мрак
У туђем простору

Ширимо руке у празно и загрлимо камен
Надрастао коприву
Као своје тијело да грлимо

Тако нам се деси да испод туђег Мрака
Освијетлимо и дјелић своје душе

Јованка Стојчиновић Николић


Постави коментар Blogger

Stojan Bogdanović је рекао... уторак, јануар 26, 2016

Реч ОБЕЗВАЗДУШЕНИ је прави чир у овако дивној песми!

Мирослав Б. Душанић је рекао... уторак, јануар 26, 2016

Вјероватно и због своје необичности, придјев „обезваздушен“ је свјесно (или не!?) при ишчитавању пјесме добио „посебну улогу“. Нисам га доживио као „чир“. Напротив...
Из дјечијег несташлука и „неумјерености у игри“, познат ми је тај осјећај „остати без ваздуха/сасвим издуван (испумпан)“ и страх „не моћи више дисати“, који се ипак некако преброди а игра настави... Тачно је да „помало стрши“ али ја сам га прихватио као (важан)дио ИГРЕ... Но углови гледања су различити...

 
Top