 |
Сам у снегу.
Завејане све су шуме
и сви пути.
Све около бела прича,
која ћути.
Ал кад ових снежних брда са обронка
виђах светлост,
тада хитах људ'ма доле.
Неки од њих, звуке моје хармонике,
кажу: воле.
Проведемо заједно ноћи.
Потом журим јутром даље.
Са искрајка, мој им глас још „Збогом“
шаље.
Некад, кад сам већ далеко,
тад се моја песма често њима враћа.
Неки од њих рођена су моја браћа.
Познамо се и у зимском полумраку
по некоме невидимом тајном Знаку.
Сам у снегу.
Завејане све су шуме
и сви пути.
Све около бела прича, која ћути.
Јела Спиридоновић Савић
 |
| Београд 1939. |
Нема коментара:
Постави коментар