0

* * *

     Да је човеку да никада не избледи попут росе Адашина(1), да никада не нестане попут дима над планином Торибејама(2), него да заувек остаје на овоме свету – како би само ствари изгубиле моћ да нас додирну? Најдрагоценија ствар у животу је његова непостојаност. Укључујући сва жива бића, ниједно не живи тако дуго као човек. Вилин коњиц не живи дуже од једне вечери, летња цикада не познаје ни пролеће ни јесен. Како је божанствено лагодно осећање живети чак и једну годину у сталној ведрини! Ако то није довољно за вас, можете живети хиљаду година и даље осећати да је то био само сан. Не можемо вечно живети у овоме свету; зашто бисмо чекали да нас ругоба сустигне? 
   Што дуже човек живи, више срама подноси. Умрети пре четрдесете је у најмању руку непривлачно. Када једном човек пређе те године, жуди (не срамећи се своје појаве) да се дружи са другима. У својим залазећим годинама он ће размазити своје унучиће и молити се за дуг живот не би ли могао видети њихов напредак. Његова преокупација земаљским жељама продубљиваће се и расти док коначно не изгуби осећај и не почне само да јадикује.

Јошида Кенко
/Пријевод са енглеског: Соња Вишњић Жижовић/

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

(1)  Адашино је било назив гробља, највероватније смештено северозападно од Кјота. Реч адаши (нестално) која је у називу гробља утицало је на то да се ова реч често употребљавала у поезији да би се означила несталност. И роса се често користи у истом значењу.
(2)  Торибејама је још увек главно гробље у Кјоту. Спомињање дима указује на тела која су тамо кремирана.

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top