 |
| * 20. октобар/01. новембар 1877 † новембар 1944 |
Седимо неми украј ватре пусте,
ја и туђинци (смем их тако звати,
туђи су сад ми: деца, жена, мати),
вуку се крај нас тромо масе густе
око мртвих људи и стоке и кола
Иза нас ропство, испред нас изгнанство;
и пут што води у мрачно пространство
измеђ две туге, две коби, два бола.
И воде ћуте испод мртвих вала;
тишина ноћи у њих се унела.
Тад, ко да се лепота сва обнажи,
небеса сва су чудно заблистала;
облива све ко мађија нека бела,
што болна сама све болове блажи.
1916.
Светислав Стефановић
 |
Једва вучемо већ удове мртве,
ни снова нема, леже сатрвени;
туђинци неки са мном; удружени
случајем патње, иронијом жртве.
Ћутимо; шта би говориле сени!
Ни сени нисмо оног што смо били,
Ко санта леда у мозгу нам мили,
свест: побеђени, ми смо побеђени!
То кажу наше горе остављене;
то кажу наше душе изгубљене;
то каже Ибар вукућ воду мутну
љутит у ропство. – Мрке ћуте стене,
ко мртве страже још не прегажене;
по каткад јекну, ил’ бесом шкргутну.
1916.
Светислав Стефановић
 |
Нема коментара:
Постави коментар