0
* 20. октобар/01. новембар 1877  † новембар 1944
СОНЕТИ СТРАДАЊА (УТЕХА)

Седимо неми украј ватре пусте,
ја и туђинци (смем их тако звати,
туђи су сад ми: деца, жена, мати),
вуку се крај нас тромо масе густе

око мртвих људи и стоке и кола
Иза нас ропство, испред нас изгнанство;
и пут што води у мрачно пространство
измеђ две туге, две коби, два бола.

И воде ћуте испод мртвих вала;
тишина ноћи у њих се унела.
Тад, ко да се лепота сва обнажи,

небеса сва су чудно заблистала;
облива све ко мађија нека бела,
што болна сама све болове блажи.

1916.

Светислав Стефановић


 СОНЕТИ СТРАДАЊА (ПОБЕЂЕНИ)

Једва вучемо већ удове мртве,
ни снова нема, леже сатрвени;
туђинци неки са мном; удружени
случајем патње, иронијом жртве.

Ћутимо; шта би говориле сени!
Ни сени нисмо оног што смо били,
Ко санта леда у мозгу нам мили,
свест: побеђени, ми смо побеђени!

То кажу наше горе остављене;
то кажу наше душе изгубљене;
то каже Ибар вукућ воду мутну

љутит у ропство. – Мрке ћуте стене,
ко мртве страже још не прегажене;
по каткад јекну, ил’ бесом шкргутну.

1916.

Светислав Стефановић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top