 |
В комнате моей живет красивая
Медленная черная змея;
Как и я, такая же ленивая
И холодная, как я.
Вечером слагаю сказки чудные
На ковре у красного огня,
А она глазами изумрудными
Равнодушно смотрит на меня.
Ночью слышат стонущие жалобы
Мертвые, немые образа...
Я иного, верно, пожелала бы,
Если б не змеиные глаза.
Только утром снова я, покорная,
Таю, словно тонкая свеча...
И тогда сползает лента черная
С низко обнаженного плеча.
1910.
Анна Ахматова
 |
У мојој соби живи једна лијепа
Спора, црна змија
Баш као и ја, исто тако лијена
И хладна је као и ја.
Када слажем чудесне приче у ноћи
На ћилиму крај огња црвеног
Смарагдне, равнодушне њезине очи
Гледају црте лица мог.
Ноћу моле молбе уплакане
Слика је мртвих и нијемих,
Друкчије жеље биле би пожељене
Да није очију њених.
Само јутрима изнова ја покорна
Топим се ко свијећа танена
И тада ми исклизне црна тканина
Са обнаженог рамена.
1910.
Ана Ахматова
/Преузето из Часопис ‘‘ПОЕЗИЈА’’, Година 1, Број 1, Сарајево; Децембар 2015. — Пријевод: Миа Бајић/
 |
Нема коментара:
Постави коментар