среда, 04. мај 2016.

Лешек Колаковски: Наш вечни проблем с Исусом & О срећи. Да ли је Господ Бог срећан?

* 23. октобар 1927  † 17. јули 2009
Наш вечни проблем с Исусом

О Исусу се може прочитати штогод се жели. На пример, да никада није постојао. Или да је постојао, али да није био разапет; да се на крсту налазио разапет неко други. Или да је разапет, али да није умро, већ се пробудио у гробу, одакле је изашао и умро после неколико дана. Или да је са својом женом, Маријом Магдаленом, емигрирао у Марсељ и тамо изродио децу, од чијег потомства је настала династија Меровинга. 

Или да је био маг који је разним триковима омамљивао лаковерну публику. Или да је придошлица из друге галаксије. Или да је био обичан јеврејски националиста и антиримски завереник. Или да је био бестелесно биће. Или да је био хомосексуалац, а апостол Јован његов љубавник. Или да је истовремено био мушкарац и жена. Или да је припадао револуционарној Новој левици. Или да је главна тема Јеванђеља начин како се зарађује новац (што сам лично чуо од једног америчког проповедника на телевизији). 

Ако ипак оставимо по страни глупости и фантазије, историјска, а такође и теолошка литература о Исусу, премда је веома богата, не само да не одумире него је, како се чини, веома жива. Аутор расправе коју желим да препоручим зове се Жак Дикен и њен наслов гласи Исус (Фламарион, 1994). 

Исусов живот који нам је познат из Јеванђеља, разапет је између два чуда – зачећа Богородице девице захваљујући интервенцији Светог духа и васкрсења. Стога аутор признаје да „историја не може да тврди да је Исус жив или да је заувек умро 7. априла 30. године. Међутим може се рећи да се нешто тих дана догодило, односно да се збио догађај који је потресао те људе и тај свет“. У интервјуу који је дао поводом издања књиге каже да верује у васкрсење. Док различити познати детаљи као што је цепање завесе, по њему, нису историјски догађаји већ симболични описи. Веродостојно је откриће празног гроба, иако постоје разлике међу детаљима који се односе на показивање васкрслог ученицима. И чињеница да су празан гроб откриле жене које се традиционално сматрају сведоцима недостојним вере, којима ученици у почетку нису веровали, потврђује да догађај није био измишљен. „Да се нешто тих дана догодило“, нешто велико и необично, мишљење је многих који су савесно студирали текстове, и то не само хришћана. 

Жак Дикен међутим није веровао у зачеће из Светог духа, за које није чуо аутор најранијих писаних хришћанских текстова, Свети апостол Павле; ту приповест сматра „теологуменом“, важном истином пренетом у митском издању: да се Исус појавио на свету захваљујући интервенцији Бога, да је дар Божији и да је започео нову епоху у историји, а да се фактички није родио без учешћа мушкарца. 

Аутор не верује ни у интерпретацију Христове мисије апостола Павла, односно у искупљење прародитељског греха патњама Сина Божијег. Исус никада није помињао прародитељски грех (такође себе није сматрао равним Богу, коме се молио, чуда која је чинио приписивао је Богу и није знао када ће наступити Судњи дан), те је немогуће претпостављати да је Бог учинио нешто попут жртвовања властитог Сина да би ублажио свој гнев према неверницима; место Исуса у вези са том ствари пре осликава приповест о блудном сину, кога отац радосно прихвата, уместо да га због грехова кажњава. 

Аутор ставља акценат на рани Исусов раскид с Јерусалимским храмом; ритуал потапања у воду који је изводио Јован Крститељ већ је представљао раскид, јер је његово крштење другачије од ритуалне аблуције Јевреја, јединствен чин очишћења после признавања грехова. Прихватајући крст из руку Јована Крститеља Исус је фактички напустио Храм, што је у даљем животу више пута потврђивао, особито у Јерусалиму. 

Бележим само исечке (без дискусије) из те веома занимљиве књиге, у којој су сви важни догађаји из Исусовог живота разматрани хронолошким редом, чија веродостојност је понаособ анализирана, с бројним објашњењима у контексту културе. Понављам да је аутор католик верник; како ова тврдња звучи у ушима „стражара истраживања“ („истраживање“, као што нам је познато, на латинском је quisitio) није на мени да просуђујем. То је савршено написана приповест о човеку, коме нема равног у свету, који је историју човечанства гурнуо на нове и неочекиване колосеке и која заслужује препоруку за читање.

Лешек Колаковски


 О срећи. Да ли је Господ Бог срећан?

Ово није апсурдно питање. Према нашим конвенционалним појмовима срећа је емотивно стање духа. Да ли Бог има емоције? Истина, кажу нам, да Бог воли своја створења, а да је љубав, бар у људском свету, емоција. Штавише, љубав је извор среће ако је узвраћена, док је љубав Бога узвраћена само од стране неких Његових поданика, а не од стране свих; неки не верују да Он постоји, други су равнодушни према томе, неки Га чак мрзе и оптужују због равнодушности према људској патњи и болу. Међутим, ако претпоставимо да Он није равнодушан, онда мора живети с бескрајном тугом, с обзиром да је сведок човекових патњи. Он није изазвао те патње, нити их је желео, међутим беспомоћан је у односу на све несреће које природа причињава људима или људи једни другима. Морамо прихватити да нисмо у стању да схватимо божанско биће – свемоћно, свезнајуће – које зна све о себи самом и преко себе самог, а не као нешто спољашње, иако живи као да Га се зло и бол не дотичу.

Ако је Бог потпуно непроменљив, ако наше невоље не могу да наруше Његово спокојство и Он је равнодушан, онда због тога није Отац који воли. А опет, ако учествује у нашој тузи и несрећама, онда није непроменљив. У оба случаја Он није срећан у смислу који би нам био доступан. Прави хришћански Бог, Исус Христ, није био срећан у том смислу. Живео је у телу, боловао је све болове, умро је на крсту и са људима делио несрећу.

Према томе, реч „срећа“, како се чини, није применљива на божански живот. Није применљива ни на људска створења, и не само због тога што она често пате, већ и када у датом тренутку осећају физичку и духовну радост, када тренутно живе ван времена, у „вечној садашњици“ љубави, не могу да забораве на зло и беду људског света; учествују у болу других људи, односно не могу да се ослободе претпоставки о смрти и тузи у животу.

Да ли се на тај начин држимо суморне Шопенхауерове доктрине према којој су сва пријатна осећања увек нешто негативно: одсуство патње? Не сасвим. Нема разлога да сматрамо да оно што сазнајемо као нешто добро – као естетску фасцинацију, радост због љубави, све врсте физичких и интелектуалних задовољстава – што обогаћује наше контакте с пријатељима – да све то треба сматрати чистом негацијом. Та сазнања јачају наше постојање, чине да смо духовно здравији и бољи. Мада, све то не може поднети ни malum culpae, ни malum poenae, односно ни морално зло ни патњу.

Сигурно се само појединци сматрају „успешним људима“ и имају осећање да живе у срећи, да су здрави и богати, да им ништа не недостаје и да уживају поштовање ближњих. Могу да сматрају да је срећа заправо оно што је њихов живот; ипак је то јадно самозаваравање, јер су и они, макар повремено, свесни истине. А истина је садржана у сазнању да су безуспешни као и сви ми. 

Овде се може ставити још једна замерка. Ако смо стекли истинску мудрост, можемо осећати, као Александер Поуп, да је све исправно и добро или, као Лајбниц, да живимо у најбољем могућем, односно у логично могућем свету. Ако не прихватамо само апстрактно и интелектуално да је све исправно и добро, с обзиром да је свет под непрестаним руководством Бога, већ стварно то осећамо у срцу, ако осећамо доброту, величанственост и лепоту целокупног свемира, зар онда нисмо срећни? Одговор гласи: не, нисмо.

Срећа је нешто што можемо замислити, али и нешто то је несазнатљиво. И ако замислимо да су сва људска бића, сва без изузетка, спасена од стране Бога и уживају у небеској срећи, ништа им не недостаје, не осећају ни бол ни смрт, и да пакао и чистилиште више не делују, тада можемо претпоставити да је срећа реална и да је сви осећају, заборавивши на минуле невоље. Таква судбина се може замислити, мада никада досад није виђена. Никада.

Лешек Колаковски

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нема коментара: