 |
Наши раширени дланови
Немирни чуперци
У љубавном загрљају
И из ока сузе благодарне
Да се не изгубимо сјетни
Док ликови пријатеља се муте
И не паднемо стрмоглаво
У мирној улици
Отварамо шкриње
Да би изабрали пут у средиште
Власите душе
И посветили се позиву писања
Да не посустанемо потиштени
У крајолику Елиота и Паунда
И подбацимо у људскости
Код Бекета и Јонеска
Можда се поново сретнемо
Као сјенке у сну
И поведемо дуге разговоре
У Новом Вавилону
Празнину да премостимо
У Србији пред апокалипсу
Мирослав Б. Душанић
 |
Нема коментара:
Постави коментар