 |
Понекад ноћу себе изгубим
и онда се ујутру изнова сабран
препознајем,
по траговима.
Пре свега, по тиковима;
а имам хиљаду специфичних тикова:
кад гледам с прозора,
кад идем на посао,
кад се грчим на столици,
кад прсте умажем мастилом.
Посебно
кад немам места,
кад не могу нигде да се скрасим
за веки веков.
Када сам у граничној ситуацији
и кад од чуда не могу да се препознам
никако,
потребни су ми дани
да постанем обичан
као други.
Марин Сореску
 |
Нема коментара:
Постави коментар