 |
ПРИЧЕ ПРЕСРЕТАЧИЦЕ (фрагмент)
Неке се приче роде практично ни из чега. Расцмиздриш се, на пример, над судбином Чеховљевог кочијаша који нема с ким да подели тугу и роди се једна прича о срећној љубави. Кренеш да испратиш пријатеља на пут и будеш сведоком љубавној причи, али тужној. После их само запишеш.
Али да би се писало о непознатом и недоживљеном, треба имати куражи. Ту се треба угледати на друге. Довољно је мало боље обратити пажњу и схватити да Дирер свог носорога никада није видео и да је чудну зверку нацртао напамет, по туђим речима. Да то нисам открио, вероватно се никада не бих усудио да напишем неке од својих приповедака.
И кад, на концу конца, све те приче заврше на хартији, схватиш да је наћи наслов збирци теже но што си замишљао. Да нисам срео Циганке, жене слободније од птица на небу, збирка се не би звала — Одакле сам била, више нисам.
И за крај је преостао најлакши од свих задатака. Посвета гласи: Мојој старамајки Политими, велемајсторици конфабулације. Да није било ње да ме успављује приповедањем, да ми дуга путовања возом прекраћује причама из живота, а кад њих понестане наглас читајући приче. Да није било ње, вероватно никада не бих ни једну причу написао.
Али да би се писало о непознатом и недоживљеном, треба имати куражи. Ту се треба угледати на друге. Довољно је мало боље обратити пажњу и схватити да Дирер свог носорога никада није видео и да је чудну зверку нацртао напамет, по туђим речима. Да то нисам открио, вероватно се никада не бих усудио да напишем неке од својих приповедака.
И кад, на концу конца, све те приче заврше на хартији, схватиш да је наћи наслов збирци теже но што си замишљао. Да нисам срео Циганке, жене слободније од птица на небу, збирка се не би звала — Одакле сам била, више нисам.
И за крај је преостао најлакши од свих задатака. Посвета гласи: Мојој старамајки Политими, велемајсторици конфабулације. Да није било ње да ме успављује приповедањем, да ми дуга путовања возом прекраћује причама из живота, а кад њих понестане наглас читајући приче. Да није било ње, вероватно никада не бих ни једну причу написао.
Дејан Тиаго Станковић
 |
Нема коментара:
Постави коментар