0
* 11. јануар 1910  † 10. фебруар 1975
ЖЕНА

Плеши на ајкулиној пераји.
Заплети вјетар језиком и иди.
Негдје те зову Јудита, а негдје Марија.
Змија и мурина кољу се на стијени.

У журби сам још од малих ногу али од сада ћу полако.
Димњак и звиждук пароброда владали су мноме.
Твоја рука која је дотакла моју нестајућу косу,
Умало ме сломила али више ме не спутава.

Нашминкана жено, нека црвена мјесечина сија по теби!
Пуна морске траве, цвати и водоземачке Коби.
Јашући коња без узде и седла,
по први пут, у шпиљи Алтамира.

Галеб скаче да заслијепи дупина.
Зашто ме гледаш? Желиш ли да те подсјетим гдје си ме видјела?
На пијеску, познао сам те, окренуту наглавачке
те ноћи кад су положили темеље за пирамиде.

Нашминкана жено, болест нека те обасја!
Гладна си злата. Узми, тражи, броји.
Ево, ту крај тебе, окамењен годинама
док се не претвориш у Судбу, Смрт и Камен.

(Индијски океан, 1951.)

Никос Кавадиас



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top