0
ПУЋ-ПУЋ, С КОЗАРАЧКЕ КОНОПЉЕ

Није ме нико тјерао да унапријед држим
испружене руке, на које се женско предиво
намицале предиље вуне, од које би зима
бјежала два аршина назад.
Како о предиву и предање каже.
Све до оног падобранскоr скока, што
сметну с ума падобранца у бестрагији, а
стече падобранско платно на крову селске цркве.
Добродошло народу и Бoгу!
Сабор је отаца овај пад одобрио, марећи
творење гаћа и кошуља, од пале живе свиле.
С тим да се не смије од вуне ништа бацити.
Одприје.
Нити да се штети роба од препредене конопље.
Најмлађа је из Марјановића, сушено лишће смрви 
у лулу из креденце (та би прст у изнутрицу ставила!),
шпиритусом мовенсом лулу упали . И повуче дим.
Утом јој се отворило седмеро небеса, те је, како
рече дједу, иста с небесима била.
Пућ-пућ, кад се дима конољиног надимила. Пућ-пућ, најмлађа из Марјановића.
Е неће ово без мене проћи моћи, грмну Адамово
ребро, теглећи канабис кроз искусно грло.
Ко да је Бога за јаја уфатио!
Зуји кроз пландиште са свеском "Вјештачких рајева" 
под мишком. Пућ-пућ, пућ-пућ, пућ-пућ.
Ко је био падобранац, ко те пита. Биће да
је неки странац, што се овде скита.
Пућ-пућ, пућ-пућ, пућ-пућ.

Бранко Чучак

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top