0
Мирослав Б. Душанић
Позив на разумијевање

Умјетничка дјела што их је цијенило 19. ст. увијек садрже срчику доживљене стварности која, тако рећи, твори супстанцију њихова естетскога корпуса. Тим градивом естетски процес ради, а његов се рад састоји од тога да људској језгри прибавља сјај и достојанство. Већини је људи то најнаравније и једино могуће стање умјетничкога дјела. Умјетност је одражени живот, природа виђена кроз темперамент, приказ људских судбина итд. Али је чињеница да наш млади умјетник, с још већим увјерењем, мисли управо супротно. Морају ли стари увијек имати посљедњу ријеч данас, кад ће сутра млади неизбјеживо побиједити? Ради једнога, не бјеснимо и не махнитајмо. Dove si grida, каже Леонардо да Винчи (Leonardo da Vinci), no e vera scienza. Neque lugere, neque indignari sed intelligere, препоручује Спиноза (Spinoza)*. Наша се најчвршћа увјерења могу показати најдвојбенијима: она означују наша ограничења и наша робовања. Живот је безначајан све док га не покрене несавладљив порив да прошири своје међе. Доиста живимо само онолико колико желимо више живјети. Јогунасто устрајавање на томе да се човјек задржи у истоме познатом обзору одаје слабоћу и пропадање животних снага. Наш је обзор биолошка црта, живи дио нашега оргнизма. У доба животне пунине он се шири, еластично се помичући готово у складу с нашим дисањем. Кад обзор очврсне, то је зато што се фосилизирао, и ми онда старимо.

Мање је очито него што академски кругови мисле да се умјетничко дјело баш мора састојати од људскога сукна које Музе ткају и четкају. Умјетност се не може свести на пуку козметику. Опажање доживљене стварности и опажање умјетничкога облика, као што сам већ рекао, у бити су неспојиви, јер захтијевају различиту прилагодбу наших опажајних органа. Умјетност која тражи такво двојако гледање јест умјетност за разроке. Деветнаесто стољеће било је прилично шкиљаво. Управо се зато може рећи да његови производи, који нипошто не представљају нормалан тип умјетности, означују највеће могуће одступање у повијести укуса. Сва су велика раздобља умјетности пазила да не допусте да се умјетничко дјело врти око људских садржаја. Императив потпунога реализма, што је владао умјетничким сензибилитетом прошлога стољећа, мора се напустити као хир у естетској еволуцији. По томе испада да је нова инспирација, колико год екстравагантна, пуки повратак, макар у једноме смислу, на главни пут умјетности. Јер, тај се пут зове »жеља за стилом«. Али стилизирати значи изобличити реалност, дереализирати је; стил укључује дехуманизацију. И обрнуто, нема другога начина стилизирања осим дехуманизацијом.

Реализам, потичући умјетника да вјерно слиједи реалност, нука га пак да напусти стил. Поклоник ће Сурбарана (Zurbarana), тражећи снажну ријеч, изјавити да дјела тога сликара имају »карактера«. Карактер је, а не стил, разликовно обиљежје дјела Лукаса (Lucasa) и Сороле (Sorolle), Дикенса (Dickensa) и Галдоса (Galdosa). Осамнаесто је стољеће, с друге стране, у којем је било тако мало карактера, имало толико много стила.

Хосе Ортега и Гасет
/Преузето из Хосе Ортега и Гасет: ДЕХУМАНИЗАЦИЈА УМЈЕТНОСТИ И ДРУГИ ЕСЕЈИ; Литерис (Litteris), Загреб, 2007. — Пријевод са шпанског: Марко Грчић, Дуња Франкол и Тања Тарбук/
_____________________________________________________
* Гдје се виче, нема праве знаности. Нити се тужи нити се згражај него спознавај.

ISBN: 9789537250201

Постави коментар Blogger

 
Top