0


АХИЛ

Не обазирем се на пророчанства
Па ипак свако јутро
Слушам оно
Што ми говори Ксант,
Који разуме 
Тајни језик богова,
А он каже да је
Час моје смрти близу

Мој отац је пловио
С Аргонаутима,
Моја мајка беше богиња
А не смртна жена

Ја дођох под зидине
Високог каменог града
У врелу прашину 
И помаму битке
Јер то беше воља богова 
Ја бејах богови

У дану ужаса,
Кад сахраних Патрокла,
Ја отворих сва врата ужасу
Ја бејах ужас

Разумех да сам старији
Од краљева и
Свештеника,
И од градова које,
У својој заслепљености,
Пожелех да предам огњу

Разумех да је један део
Мене бесмртан
— То је плам који ће се
Узнети на Олимп,
Али да ће други заувек
Лутати тужним
Хадовим царством 
— То је сен с којом ће 
Разговарати Одисеј


БОЈНО ПОЉЕ

Онај који убија
Не убија.
Његов мач сече сени.
Већ у зору сви су
Били мртви.

Онај који напушта 
Пространо бојно поље
Не живи, 
Јер је већ у зору
Био мртав.

Онај који умире
Расечен оштрим гвожђем,
Не умире, 
Јер нико не може 
Умрети двапут.

Онај који лежи на самрти
Устаје 
Кад зачује бојну трубу; 
Јер он зна да нико никад 
Није умро.


Мирослав Б. Душанић: Графити из Хилдесхајма

Постави коментар Blogger

 
Top