0
ISBN: 978-953-225-100-5
Медитација о Креолки* (фрагмент)

                                        I
                                                                                                                                                                          [УСУСРЕТ КРЕОЛКИ]  

Добра вечер!

Јако ми је жао, али на самом почетку морам вас уплашити; морам почети вичући: «Упомоћ!», јер се управо у овом тренутку један човјек утапа. Ето, за почетак присуствујете призору бродолома. Што се ту може?! Тако је то у животу. Живот је све то: и тренутак насладе и тренутак бродолома. А овом приликом морамо поћи од потоњег, што је мучан призор. Што, зар га не видите? Ондје у даљини, у некој даљини за коју се не зна гдје је, у једној точци големог пространства у превирању олујног мора, захваћеног грчем дивовских валова, међу бијелим морским пјенама у немилосрдном зеленилу слане воде — да, ондје!, на сто метара од стијене —, један се човјек утапа. Снажно је млатарао рукама не би ли се одржао на површини; али море је било јаче, те га гута, прождире га — тако лако! Види се још само једна рука, рука која маше између бијелог и зеленкастог. У тој руци, посљедњем видљивом остатку једног човјека, ћутимо цијелог човјека; у њу се повукло и ондје концентрирало све што је он био: његов мозак и његово срце, његово жилаво месо, кадро за борбу и за путеност, његове илузије и његови планови, његов очај и његове наде...

Кинези, који су најуљуднија бића на свијету, те стога Еуропљанина и Американца с правом држе простим дивљацима, јесу аутори најљепших еуфемизама за именовање тегоба, па тако горку ствар као што је умирање називају «силазак на ријеку»; то јест, утапање; а умјесто да кажу да је нетко умро, они кажу да се «поздравио са животом». Зар то није њежан и фин и елегантан начин изражавања? Слика којом је попраћен јест слика бродоломца од којег се не види више ништа осим руку, шака које се грче у неко «збогом», у «збогом» постојању, у коначни растанак... Бродоломац је за нас човјек којег, ако га видимо, онда га видимо како нестаје или ће управо нестати, и од којег перципирамо само крајњи остатак његовог тонућег бића.

Човјек који се у овом тренутку утапа пред вама — пред онима који ме слушају у широким пространствима Аргентине — јесам ја. Већина вас досад о мени није ништа знала, а већина оних који су о мени нешто знали нису ме никад видјели, а сад ме и једни и други откривате у тренутку кад ја нестајем, када тонем у бездан, бивам избрисан из тјелесног свијета као да сам се расплинуо, те вам од мене остаје и од мене имате само преживјели остатак, чак и нешто мање од згрчене шаке у пјени — јер шака је, на крају крајева, тијело, дио тијела, ствар, а оно што је од мене сад ту, међу вама присутно и што ме представља, мање је од једне ствари, то је пуко догађање, нешто што пролази из часа у час мој глас, мој глас, који каже оно што казати има, а нешто казати није једнострана ствар, већ чин који умире рађањем; утолико се не ради о гласу, већ о нечему што се догађа овдје и ондје, на оном скупу гдје ме ви овога часа слушате, у каквом салону Буенос Аиреса, у некој пространој и тишином обавијеној дневној соби, у неком бучном бару провинцијског града или забаченог сеоцета, на каквом ранчу који мирише на ружичњаке и домаћу кухињу.

Све оно што јесам морам премјестити у то једино што је остало од мене — у глас —; морам читавог себе скицирати у њему, у мом сиротом гласу који се управо, није познато како, увукао у просторију у којој се ви налазите, те истом несигурно крочи, пипајући, јер је слијеп, и управо је зато, као и код слијепаца, он истодобно и глас и шаке и прсти и јагодице прстију, које су, након очију, мјесто гдје је човјек концентрирао највећу дозу душе, гдје најбоље зна живјети, гдје најбоље зна умријети.

Схватит ћете да одавде, из овог бездана у који сам уронио и анулирао се, лијепо смишљам све пустоловине свога гласа који посвуда лута, којег ја не могу упутити да не уђе у одређено мјесто а да се, напротив, појави на неком другом, па беспомоћан лута с чежњама и понизношћу пса који нема господара, поуздано знајући да ће примити тешке ударце и тек понекад бити њежно поглађен.

Већ се у овом тренутку мој глас спотакнуо и ударио о више херметичних душа, које су чврсто одлучиле да га неће чути, које су ту, поред радијског апарата, и слушају управо зато да не би чуле, да би се што јаче затвориле спрам тежње — свакако не спонтане, него изискиване —, спрам тежње мога гласа да га чују.

Међутим, у овом истом тренутку мој је глас, од друге ријечи, пронашао душе које му широкогрудно нуде своју порозност, одлучне да све саслушају, да све упију, укључујући и станке. Живот је увијек такав, и то је његова највећа драж: природност с којом нам он, као велики прелац, у сваком тренутку испреплиће нити сјаја и биједе...

Хосе Ортега и Гасет

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊
* [Радијске емисије емитиране у Буенос Аиресу у просинцу 1939. Објављене су у постхумној књизи Meditacion del pueblo joven  (Медитација о младом народу), Буенос Аирес, 1957.]

Постави коментар Blogger

 
Top