0
Са мађарског превео Сава Бабић
Спаљивање дела

Скривени егзистенцијални аксиом европског бивства вероватно је хебрејско наслеђе да човека грех срозава, доброчинство уздиже. Према источној баштини свеједно је, добро, или лоше, сваки чин оптерећује, јер се све више уткива у свет и омета расплет.

Два става зависе од различитости знања о коначним стварима. Европејац жели да досегне спас. Спас је још увек живот. У баштини човек зна да спас није коначан и није савршено стање, вечна срећа није вечита и није потпуно ослобођење, тек је последица заслуга. Човек поново мора да се врати из раја. Човек баштине жели да се потпуно очисти од живота, жели да оствари концентровано и чисто бивство. Не жели блаженство, него ослобођење. Ко жели да реализује ослобођење, он мора да укине сваку врсту делања. Делатност је антипроцес ослобођења.

Став у коначним стварима одређује животни поредак до последњег и најмањег момента. Европа се чак ни у вечности неће и не уме да одрекне живота, и оно што је с друге стране жели као живот. Зато он има животну жеђ, зато има историју, зато увек живи корак испред или касније него што се стварно налази, односно има будућност и прошлост, али садашњост нема, због тога прави уметност и филозофију и науку, зато обожава природу, зато живи у матријархату, због тога је религиозна. Због тога су моћ и глас ропства у иметку. Због тога све што Европејац живи привремено је, импровизовано, тренутно, релативно, условно, лакоумно, кратковидо, бесмислено, неозбиљно. Због тога је активан.

Активност највишег реда јесте стварање уметничког дела.

Климент Александријски је на самом почетку Европе забринуто поставио питање: да ли да човек пише књиге? Да ли да гради систем, нешто што је по својој објективно трајној суштини изнад свега сумњиво? Једно је пак сигурно: војсковођу изнова призивају његове добијене или изгубљене битке, и краља поново призивају сузе које је изазвао својом владавином, но и радостима, и обућара призива сваки ексер који је укуцао у ђон ципеле, и земљорадника свако посејано зрно и сваки замах мотике, и радника свака обрађена осовина, али ништа не оптерећује човека толико, и ништа нема такву карматичку тежину као уметничко дело, слика или филозофија, црква или скулптура, песма или соната. Чин повлачи човека за собом. Куда? У последице. Које се не могу избећи. Каква неподозривост, чак бескрајно више, затамњени смисао кад се неко радује своме уметничком делу, joy for ever, као што каже Китс, не зна какав терет преузима на себе у једном следећем животу, ако већ у садашњем неко не мора да се сруши под овим теретом, и не призива назад сликара свако око које погледа слику, и мисао која чита песму. Веданта прича о пустињаку коме је више стотина година, он не може да умре у својој пећини. Тамо горе на планини, каже, живи стари орао, он ме се сећа, убијте га како бих се могао ослободити.

Уништење дела је патос којим се жели подићи историјски престиж аутора. Обично се уништавају слабија дела која и нису сигурно слабија. Да она што преостану сва буду савршена. Таштина која импонује. Маларме. Наивна је женска чаролија кад се поверује да се променила смеђа жена префарбана у плавушу. Дејство, дејство. Као да је историограф јавност уметничког дела, или бар публика. Каква скромност! Уметничко дело је урезало себе другде, у првом реду у онога ко га је направио. Залуд спаљивање. Терет остаје.

И дела која су се изгубила и нашла испод рушевина. После Хелдерлинове смрти, знамо, дуго времена је потпаљивана ватра у кухињи преосталим хартијама.

Иза хазардне анархије светске историје налази се закон чија се ни једна једина јота не може избећи.

Дело спаљује онај ко га не прихвата, повлачи оно што је начинио, и верује да се може повући. Али терет остаје. Мора га сада подносити, и не може га избрисати. Једино што може да учини јесте да без сведока каже, гле, оно што сам урадио, није увек било добронамерно. Утицало је частољубље, повукао ме занос, понекада је било у мени чежње, али је много лукавштине, трикова. Не сматрам се вредним театралне смрти на ломачи како бих још и тиме терет појачао. Не могу га се ослободити. Будући да ће и тако остати терет мога бивства, једино је исправно ако га прихватим, и спреман сам да поднесем последице чак и онда, као што џајна вели, ако то потраје и преко осамдесет и четири хиљаде живота.

Бела Хамваш

Постави коментар Blogger

 
Top