0

«Не, немам никаква смисла за крупне ствари, за „више интересе”, за „државни разлог”. Кад ми препријече пут краљевске кочије у којима се високи пар враћа са свечаног Теdeum-а или одлази у посјету Турској (да тамо потврди „традиционално пријатељство наших двају народа”) а у шпалиру стрпљиво чека... Не! зашто да призивамо у помоћ патетички лик мајке која жури у апотеку с рецептом за умируће дијете? Кад у шпалиру чекам напросто ја, који сам се упутио у кавану на партију шаха, дође ми да опсујем као кочијаш. Спопада ме жеља да харангирам, да подјарујем „дух инсубординације” у млађима. И вјерујем да тачно тако реагује бар деведесет и девет посто људи око мене.

Могућници су управ ганутљиво наивни ако, возећи се са својих Теdeum-а и одздрављајући руком, нису начисту: ови наоколо сад ми у себи псују све и сва. Је ли могуће да не знају? Та то спада у круг њихових елементарних занатских сазнања, то мора да пише у некаквом њиховом „стручном приручнику”! Калигула или Иван Грозни то су сигурно знали. Зашто бисмо ми данас били наивнији? Разумије се, ово важи без икаква обзира на политичку опредијељеност оних у шпалиру, па и без уштрба по њихово евентуално монархистичко освједочење: то није ствар освједочења, то је онај специфични облик нетрпељивости управљаних према управљачима, састављен од зависти, од злобе инфериорнога и од дремуцкајуће али увијек живе спремности на буну и гунђање, коју, кад нам тако конвенира, волимо назвати неукротивим слободарским духом у човјеку. Једна од оних неколико основних антиномија, од оних латентних распора који леже у темељима свијета: исконска вражда и противстајање између човјека и жене, између сретника и злосретника, између гавана и сиромаха, између управљача и управљаног, а које потјече једноставно одатле што сиромах потенцијално види себе у руху гавана, злосретник у кожи сретника, управљани у одори властодршца. Било би површно мислити да је то незначајна и беспосљедична трица: и та поданичка позлијеђеност ништога један је од малих промицатеља напретка, па је у току стољећа небројено пута значила онај првотни мовенс који је истурио роба на чело хисторије.

У наше вријеме, власт је једна преживјела, примитивна ствар. Ствар татарског поријекла. То је и сама осјетила, па је узнастојала да се унеколико модернизира и саобрази времену. Али власт је власт, и само је питање ситуације и момента стиске па да она покаже своју стару ћуд. А чак и ондје гдје је она најдискретнија, пристојан човјек осјећа је као нешто сувишно и зановијетно. У најбољем случају као нешто што, из нашег доброг одгоја и прирођене индоленције, толерирамо не правећи од тога нарочито питање, све док се својом наметљивошћу не почне и превише уплитати у наш лични живот. Зацијело је већ поодавно вријеме да се, скупа с Мономаховим капама, бојарским масним брадама и трбушинама под цвјетастим брокатом одежда, и сам појам власти одложи на таван.

Имам, за своју личну употребу, и једну посебну теоријицу о држави. И у њој се, као и у свим класичним школским теоријама о држави, сусрећемо с три облигатна елемента: народ — териториј — власт. Само за разлику од њих, код мене је однос народ-власт понешто друкчији. Власт је, кажу, потекла од народа, од људи. Али чим се она осовила на своје властите ноге, човјек ју је смјеста осјетио као нешто вањско, туђе, као нешто што се супротставило њему и што се с њим гледа очи у очи. Тако и иначе бива с људским творевинама: људи створе нешто, често с неисказаним трудом и жртвама — и одмах им то нешто засједне за врат, и подвикне: ја сам господар! Човјек носи у себи некакве своје идеје, заносне, тежње, стремљења, шимере. Али кад се идеје оваплоте, кад се шимере „конкретизирају”, кад се тежње и стремљења „одјелотворе”, тад започиње јад. Јучерашња наша ствар, дијете наших снова, творевина наших руку, постане нешто изнад нас, нешто што нас потчињава себи и упреже у своје циљеве и интересе. Напрам конкретном живом човјеку диже се на хоризонту грдна пријетећа сјенка његове властите апстракције, однекуд неизмјерно већа и драгоцјенија од њега самог, и пријети да га просто смлави. И тад настаје оно добро познато повуци-потегни између државе и народа. Држава, као жив и за живот способан организам, снабдјевен својим властитим апетитима и својим властитим нагоном за одржањем, сасвим природно стреми к остваривању циљева и мисија и интереса својственим организмима тог реда. Народ, исто тако природно, тежи к остваривању својих. Држава вуче на своју страну, а народ, опет, на своју. У том натезању држава је редовно лукавија и организиранија, народ је стрпљивији и има боље живце. Једанпут посрећи једноме, други пут другоме. Кад се држава осјети јача, она попритегне узде и безобзирније таре свој народ присилама и забранама, солдачијом и наметима, тамницама и вјешалима. Народ се стрпи и шути, а у себи мисли: чекај, чекај, доћи ће и мој час! Па кад ослути моменат њене слабости — обично то бива у ратовима и великим кризама, у пошастима, земљотресима и сличним катаклизмама — он пожури да јој подметне ногу. Откаже послушност, одбаци пушку, раздере пореске књиге и матице, попали неколико среских судова и жандармеријских станица, провали у магазе и слагалишта државне војске и разјагми вреће нулерице и канте војно-ерарске свињске масти. Још уцмека покојег неспретног пореског чиновника с пуном кућом дјеце, и испече жива или скуха у ракијском котлу, на тихој ватри, по којег среског начелника са златним ширитима. (Друштвена форма и добар укус налажу да се такве ствари сматрају ријетким и скроз изузетним појавама мада се — бар на неким латитудама — дешавају просјечно два до три пута за једног људског вијека.) Обавивши то, народ самозадовољно лупне шаком о сто: сад сам ја господар! Али, наравно, вара се. Јер, послије првог часа оргијања, људи стану опет нешто организирати. И не успијевајући да измисле ма шта боље, то што изорганизују буде и опет, фатално, држава. Још се није ни разишао масни, наслатки дим од начелника печеног, а у народ је унишао велики окати страх зван отрежњење. Држава се, на истим или нешто друкчијим, или дијаметрално супротним начелима (то је свеједно — детаљ који за суштину ствари нема баш никакве важности) убрзо опет придигла: отресла прашину с лаката и кољена, и партија се наставља. И партија се вјечито наставља. Партија која се зове политичка повијест народâ.

(Државе, поред тога, кад немају паметнијег посла, и пресуднијих хисторијских мисија, штампају марке и фабрикују цигаре. И цигаре им понекад, ваља признати, нису лошије од цигара реномираних духанских кућа. Али то су свакако споредне државне дјелатности.)

И куд онда? Што пристојан човјек може да учини при таквом стању ствари? Ништа. Апсолутно ништа. Какав став да заузме према држави? Колико је год могуће став индиференције као да је уопће не примјећује. Отприлике став какав заузимају земље с либералном владавином према Ватикану: стање без конкордата. Нека се слободно служи државним жељезницама, поштом, јавним саобраћајем уопће, државним монополом, субвенционираним театрима и томе сличним. Због тога му нико неће моћи да предбаци знатније одступање од властитих начела. У таквим двострано обвезним односима, дакле, нека без устручавања послује с њом. Па и оним њеним једнострано обвезним захтјевима (порезу, војној дужности итд.) може да удовољава — већ стога што не може друкчије. Али нека се у својим односима с њом даље од тога никако не упушта! У своме властитом интересу!

А чему да се нада од будућности? Неком бољитку? Можда? Наука нам чврсто обећава да ће, у више или мање недогледно вријеме, држава одумријети. Надајмо се!... Само, у последњи час подилази ме једна мала зебња: негдје из дна меморије исплутава ми ријеч по којој је држава једнако народ. Дефиниција, како се чини, опћенито прихваћена. А ако тако стоји ствар, не значи ли обећање о одумирању државе напросто то да ће одумријети народ?»

Владан Десница

Матеја Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top