0

ЈЕДАН САН

Сан, у коме се дуго успињем на неку веома високу кулу. Попут камене литице она се високо издиже над крајоликом и над градом који окружују две реке. Око ње су, као зрневље грозда, начичкане многе друге ствари — продавнице, радње и јесење баште. Шаренило тих нових здања скрива колоса: тек понегде видљив је масиван зид од камена и цигле, између њих штрче испуцале камене греде. Поглед с врха надоле, међутим, преко зупчастог бедема, изазива вртоглавицу. Ваздух је овде оштар и свеж као да сам изненада заронио у бистру хладну воду.

Дуго затим пролазим кроз безбројне одаје, час полумрачне а час светле, од којих су неке уређене као просторије за становање а друге као музеји. Кула је истовремено и стан и ризница. Ходници су изукрштани на начин лавиринта. На њих се настављају салони и библиотеке. Потом, у трпезарији која као да је зидана за џинове, присуствујем раскошном обеду, правој гозби на којој сам гост древне породице која је настањује. Чин, који више подсећа на неки веома компликован ритуал него на сам чин храњења. Током овог обеда воде се занимљиви разговори. Али, то су разговори са мртвима. Изгледа да, такође, сваки залогај отвара очи за невидљиво: просторија се пуни сенима. Коначно, на самом крају, постајем свестан и присуства праоца, патријарха ове старе породице, присуства које се више осећа него што се види очима. Он је налик на неку веома дугачку сенку која се пружа преко трпезе.

За разлику од њега ликови двеју сестара су сасвим стварни. Оне ми показују два предмета: први, који ми је ишчилео из памћења (реч је о неком веома старом комаду оружја), и други, сачињен од животињске кости. Пластика је праисторијска. У кости су извајана два стилизована сокола чије су главе окренуте једна према другој. Све је то пропраћено детаљним тумачењима која се не дају превести на језик будних. Последња слика коју видим пре буђења је коса једне од сестара, коса боје старог злата на позадини врта испресецаног ниским каменим зидовима.

Слике нестају али осећање открића, зачудо, прати ме дуго и на јави.

Борис Над

Фотографије: Матеја Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top