 |
Осамљен стигао сам
У овај древни град
И дишем
На обали рајске Лабе
Пуним плућима
Несигуран
О чему да пишем
О чему сада да сањам
О камену можда
О води и мостовима
О лађама
О пристаништу трајном
О необичности зоре
И уранка
Подмукло је вријеме
И како да овладам тајном
Живљења и опстанка
А да се не утопим у ријеци
И од мача не настрадам
Као некад наши преци
Мирослав Б. Душанић
 |
| Матеја Душанић |
2 коментара:
Чега год се дохватите, драги Мирославе, буде песма. У језику и мисаоности савршена.
Веселинка није само добар песник и човек, него и суптилни, проницљиви критичар поезије, а поготову поетике Душанића.
Ја полако пребирем Душанићеве песме, за сада њега има у скоро свим мојим књигама и песмама мојим у периодици, спремам да објавим избор његових антологијских песама, уз критичко-есејистички приказ, и даће Бог да то једнога дана буде објављено, обелодањено.
Мирослав Душанић то заслужује.
А ми који служимо поезији, како знамо, како нас Бог води.
Постави коментар