0

Није лако говорити о одлучним људима. На робији, као и свуда, доста их је мало. По изгледу је такав један, ако хоћете, страшан човек, станете размишљати о ономе што су вам о понекоме причали, па се и склањате од њега. Неко нејасно осећање гонило ме је у почетку да обилазим те људе. Доцније сам и о најстрашнијим убицама умногоме променио своје мишљење. Један, није никога убио, али је страшнији од другога који је због шест убистава дошао овамо. Тешко је добити о неким злочинима и најпрвобитнију представу, толико је много чуднога у њихову извршењу. Зато и кажем: у нашем простом народу понека убиства долазе из најчуднијих узрока. На пример, постоји, и веома је чест, овакав тип убице: живи човек мирно и тихо, судбина му је горка, трпи, рецимо да је сељак, спахијски слуга, сасвим прост грађанин, војник. Наједанпут, у њему се нешто прекине, он не може да се уздржи, и ножем рине свога злотвора и тачка. И баш ту сад настаје оно што је чудновато: наједанпут човек за неко време прекорачи границе. Прво је убио свога угњетача, непријатеља, истина, то је злочин, али разумљиво је, било је узрока, а после тога он више не убија непријатеље, него кога прво сретне, ко му пређе пут убија га ради своје забаве, због опоре речи, због ружног погледа, за ситницу, или просто од беса. „Склони ми се с пута, не стој ту, пролазим ја!" Човек је као опијен, као у грозничавом бунилу. Као да, пошто је већ једанпут прекорачио границу, почиње уживати у томе што за њега више нема ништа свето, као да га нешто копка, да у једноме маху прескочи преко свих закона и власти, па да ужива у најразузданијој слободи, да се наслађује кад му срце премире од страха, који и сам од себе мора да осећа. А уз то зна да га чека страшна казна. Све то можда личи на осећај када се човек с висока торња нагиње над понор под његовим ногама, па би и сам волео да се стрмоглави доле: што пре — и свршено! А све то дешава се и људима дотле најмирнијим и незапаженим. Штавише, понеки од њих се сами себи чине већима кад им такав мрак падне на очи. Уколико је дотле био незнатнији, утолико је сада одрешитији, утолико га јаче сада нешто копка да се размеће, да задаје страх. Он ужива у том страху, воли и саму ону одвратност коју побуђује у другима. Он наметне себи неку луду смелост, и такав „смеоник" понекад и сам једва чека што бржу казну, чека пресуду, јер је већ и њему самом тешко да носи ту насилну смелост. Занимљиво је да такво душевно стање, тај напад све то, већином траје тачно само до места казне, а после одједном као да се пресече, као да је тај рок у истини дат по некаквом обрасцу, као да је означен по правилима унапред за то одређеним. Човек се тада одмах смири, изгуби се, постаје некаква ништавност. На стратишту он помало плаче, моли народ да му опрости. Дође ли у тамницу, немате шта да видите — тако је слушав, тако шмркав, још и завезан, да му се чудите, помислићете: зар је то тај што је заклао петорицу или шесторицу?

Разуме се, има их који се ни у тамници не смирују. Још је сачувана нека срчаност, нека охолост и разметљивост, робијаш као да каже: „Нисам ја оно што ви мислите, смакао сам ја шест душа." Али најзад се ипак смири. Понекад се само мало задовољи сећањем да се и он једном јуначки размахнуо, да је и он имао свој разврат, једанпут у животу — само ако нађе приглупог слушаоца, да се са достојном важношћу пред њиме мало пошепури, да се хвалише, и да му прича о својим храбрим делима, али и да се претвара да он тобоже не жели да то прича: Ето, какав сам човек ја био!

Па какве су само префињености с којима се одржава та частољубива смотреност, и како је понекад такво причање лењиво и немарно! Каква проучена разметљивост се види у приповедачевом гласу, у свакој његовој речи! Где ли су се ти људи тако изоштрили!

Постави коментар Blogger

 
Top