Сима Пандуровић: Без мотива

* 14. јануар 1883  † 27. јули 1960

Без мотива 

Јер дане ове свршити ми треба

представом живом сна младости моје;

јер Бог нам шаље утеху са неба

кад света овог потамне нам боје.

О, ових дана кад нас слабо слуша

и бог и нада и разум очајан;

О, ових дана кад се запенуша

дубином душе гнев скривен и трајан;

Код нас опет, као у сну мучном

загрли беда велика и жива,

а болно срце у трзању жучном

процвали страсном песмом без мотива.

О, у те дане да ми се пренети

у непознате, егзотичне краје,

предео далек, где ће ме узети

природа добра с душом мојом да је,

к'о добра мајка, утеши, уљуља

у сетној песми мога завичаја,

тамо далеко, од заразна муља

живота нашег, испод тропског сјаја

сунца што буди на покрет и наду,

животом блешти и греје и пече.

Ту бих, под старим дрветом, у хладу,

доче к'о мирно и дубоко вече.

Заборавио прошли живот кужан.

С факирском вером дочекао ту бих

сан дубок, вечан и жељан и нужан,

сам, лишен свију доживљаја грубих.

Награду целу добио бих тада

за цветно доба својих идеала

и јесен њину у понору јада

за дугу борбу у животу жала,

за слом идеја и неуспех вере

отрован мозак и срце прозукло,

срам сиромаштва што га немар пере

и, некад силно, уздање умукло.

Јер јужне звезде, чини ми се, сјају

к'о над судбином ми љене очи што су,

Јер природа ће у том чудном крају

можда на њену мирисати косу;

Јер дане ове свршити ми треба

представом живом сна младости моје;

јер Бог нам шаље утеху са неба

кад света овог потамне нам боје.

Сима Пандуровић