Мирослав Б. Душанић : Жал за изгубљеном пјесмом

© by Gregory Jacobsen

Жал за изгубљеном пјесмом

она је познавала дужину ноћи

путању мјесеца

она је звијездама одузимала свјетлост

и скривала је у бисерну огрлицу

она је зауздала јахача

и коња му одузела

и одгалопирала између бреза

она је затруднила

и у утроби својој камен носила

она је окаменила

она је умрла

она је била гомила костију

она је била мрља и мање од тога

носио сам је увијек са собом

у малом прсту

у малом џепу

у табакери

ненаписану

неизрецитовану

нестварну

и данас понекад загледам у мјесец

одмахнем руком и кажем:

штета те пјесме

ње су уста била пуна

и груди набрекле

ње су очи биле сите

била је родна

била је згодна и сама

довољно је било пружити руку

и опипати њено лице

довољно је било у њеном правцу

пружити прст и наслутити вјечност

она је била рука

и у руци грумен шећера

она је била бистра течност

или можда мутна крв из вене

она је била дио природе

дио мене путника прашњавог и знојног

она је читавих 360 степени

носио сам је сасвим лако

пртио на леђа

угуравао у аутобус

она је била сјенка

и одлепршала попут вјетра

да ли с птицом

да ли с птицом

питам се

Мирослав Б. Душанић

© by Gregory Jacobsen

...wem mag ich die schuld geben,

für dieses missgeschick, das so

einseitig ungeschickt, daherkommt...

dem wind, vielleicht, der stürmisch weht?

dem tand und putz, der linkisch sie

und hilflos macht für diesen angriff?

der mode, die ihr ein unterkleid verbietet?

der lust, die glaubt, nur so sei sie verführerisch?

dem maler, der sich amüsiert

und grinst als er sie malt?

...

was ist sie, diese frau,

die köstlich reduziert

auf diesen weichen warmen grund,

den gierig alle welt umkreist?

als sei sie pol von allen polen,

kopflos-formlos preisgegeben,

offen, freigestellt am pranger,

geifernd geiler brunft und gier,

ein schön verpacktes stückchen fleisch,

ein mannigfach umhüllter leckerbissen,

ein mädchen, eine kleine frau, ein kind,

das (an)mutig harrt, fuß an fuß gestellt,

und – möglich wär’s, nicht einmal weiß,

was hier mit ihr gechieht.

...

ein namenloses weib,

namenlos hineingestellt,

in die namenlose landschaft,

in den namenlosen wust

faltenreicher, zarter stoffe,

bänder, schleifen, schlaufen,

reich verziert, gerafft, geschmückt,

so viel und trotzdem „w ü r d e l o s“.

...

was alles ist darin:

verhüllte hässlichkeit,

verhüllte schönheit,

versteckter mut,

versteckte angst...

...

was gibt es preis:

die schamlose not des malers,

die geilheit des betrachters,

und die ohnmacht,

immer wieder,

endlos perpetuiert...

die zweiteilung der welt

ein glückloses spiel

von macht und ausbeutung,

und dieses bild darin

ist nur ein irrwitziger

heiterer auswuchs,

und alles ist...

nicht weniger kläglich,

nicht weniger abscheulich,

nicht weniger erbärmlich...

Gabriele Brunsch