 |
| Hans Holbein d. J. - Toter Christus (Detail) |
Пјесници у пјесништву робују, али пјеснике и убијају, зар не...
(кратки осврт на пјесништво, послије ишчитавања стихова госп. Савка Пећића Песе)
Пјесништво је највјероватније једина област у којој влада потпуна демократија. Њеним објављивањем она постаје моја, твоја, његова, њена, ваша и наша. Може да се одбаци и зато се не одговара, али и да се прихвати... А ако се прихвати у њој је, не само дозвољено слободно кретање, него ју је могуће тумачити по нахођењу. Свако од нас проналази у њој своју истину, и не мора да се плаши да ће му је неко други преотети. Само је у пјесништву садржан „велики број истина“ - или одређеније, тачно онолико колико има читалаца.
...Једино аутор, њеним објављивањем остаје осиромашен за пар стихова, који га напуштају и заувијек одлазе у бијели свијет. „Његову истину“ сви прекрајају, сви преиспитују, у њу сумњају, ње се плаше, њу негирају, сецирају, анализирају... Њој супротстављају једну огромну армију „провјерених и непровјерених истина“, која аутора „сваким прочитаним и протумаченим стихом“ бичује, над њим се иживљава, над њим ликује... Једино за аутора није предвиђена демократија. Он је сужањ, вјечито осуђен да живи у „свом oграниченом свијету“, једној врсти кућног притвора... А ако је наводно „за добробит заједници“, овог „створа“ можемо „по кратком поступку“, или срести у тамници...
Мирослав Б. Душанић
3 коментара:
Divan pogled na pesnike kao sužnje, kao žrtve, kao "krivce" bez krivice. Ja bih dodala još i: pesnici kao apostoli apsolutne istine koju tek treba da pronose, da zbog nje postoje, pa da nestanu, zaboravljeni, "ubijeni" ali da će Istina ostati, i lepota koja će spasiti svet...
Jako dobar i zanimljiv osvrt na pesništvo i, uopšte, stvaralaštvo. Ako mi autor dopušta, dodala bih: ne mislim da objavom radova pesnik (autor uopšte)ostaje osiromašen. Čini mi se suprotno, on postaje bogatiji. Prvo, za jedno novo prijateljstvo sa čitaocem iako ostaju anonimni..za jedno novo iskustvo ..spoznaju da se umetnik uči da deli.. uči da se sučeljava..podvrgnut je analizi, ali na kraju i katarzi...Ne mislim da umetnik svoja dela ne treba deliti sa drugima, da je svako odvajanje umetnika od sopstvenog dela bolno. Mislim da umetnik treba da oseti slast prihvatanja publike, ali i gorčinu loše kritike, osporavanja..jer tada i on i njegovo delo očvrsnu.
лијепи су ваши коментари и сигурно неће остати без мог одговора (ја обичавам да одговорим доста касно и одговор је најчешће један сасвим нови рад или евентуално наставак започетог): о пјесништву и пјесницима је толико тога написано, па је ово моје „писаније“ само једна капљица у великом океану, али и даље сматрам да су пјесници „једна посебна сорта људи“, да су осуђеници, да су мученици и визионари (а највећи и најузвишенији пјесник био је Исус, а њега разапеше... нека ми опрости на недостојном поређењу)
Постави коментар