Душан Васиљев
(19. јула 1900 - 27. марта 1924)
ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА
Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена;
ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!
Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим.
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли
и онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров.
А данас мирно гледам како ми жељну жену
губaви бакалин грли,
и како ми с главе, разноси кров -
и немам воље - ил’ немам снаге - да му се светим.
Ја сам до јуче покорно сагибо главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву
- али је данас знам!
Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.
И ја не тражим плена:
ох, дајте мени још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе
- остало вам на част!
Душан Васиљев
...није доживио да му за живота буде објављена књига пјесама. „Изабране песме“ му је по први пут објавила СКЗ 1932. године. Он је неправедно запостављени Српски пјесник. Његов живот се непрекидно одвијао на периферији: периферији књижевних збивања, на периферији нације, на периферији политике...
1 коментар:
Er ist mir auch nicht bekannt, hab grad nachgeschaut, er ist wohl nur 23 Jahre alt geworden...
das Gedicht spricht Bände...
danke für diesen Einblick, Miro..
herzlich, Rachel
Постави коментар