Мирослав Б. Душанић: Културни геноцид

Петар Прерадовић (19. 03. 1818. - 18. 08. 1872.)

Постао је великан хрватског пјесништва, његове родољубне пјесме су пуниле уџбенике за средње школе и изњедриле генерације поносних Хрвата. И дан данас је за многе незаобилазан, јер је у својим пјесмама величао домовину и матерњи језик. Хрвати тај језик назваше Хрватски, но да ли је тако мислио и пјесник. У својој, нешто дужој пјесми „Роду о језику“, на коју се Хрвати веома често позивају, он пише и ово:

„Њим да будеш свој својему,
Њим да срцу одолиеваш,
Њим да плачеш и попиваш,
И њим да се молиш Њему!
Туђ туђину, теби твој доличи,
Туђи поштуј, а својим се дичи!
Дичити се можеш њиме:
Њим цареви цареваху,
Њим краљеви краљеваху,
Славне му је лозе име,
Славан пук га својим зове,
И док буде слави виека,
Бит ће и он њојзи јека
Од виекова у виекове!
Од Стамбола града до Котора,
Од Црнога до Јадранског мора
Његовом царству простор пуче.
Ту по горах и долинах
Преко девет покрајина
Свуд га мајке дјецу уче;
Соколова, соколића
Његовијех гниездо ту је,
Свуда туд се пјеват чује
Пјесан Марка Краљевића!
Јуначкијем гласом у њем поје
Јунак народ успомене своје.
Уз гусле се у њем оре
Кроз све виеке иц нама доли
Све радости и све боли
Нашег свиета - пјесни творе
Утрнулих наших плама,
Освјетланих наших лица,
Сва је наша повјестница
Велик само сбор пјесама!“

(Извод из „Роду о језику“)

Као увод у ову пјесму наведен је цитат Вилхелма фон Хумболта (Wilhelm von Humboldt) на њемачком: „Истинска отаџбина је уствари језик“ („Die wahre Heimat ist eigentlich die Sprache“).

Познаваоцима историјских збивања на Балкану неће промаћи пар интерсантних детаља, који јасно показују о којем језику и о којем роду је овдје ријеч. Пјесник велича Српство и Српски језик, што није ни мало чудно, јер је рођен у Српско-Православној породици у Војној крајини - село Грабровница код Вировитице. Отац Иван је био крајишки подофицир а мајка Пелагија се по рођењу презивала Лучић.

Рођен је 19. марта 1818. године. Школовање је започео у Грубишином пољу, гдје је његов отац службовао, да би послије двије године прешао у Ђурђевац а потом и у војни завод у Бјеловар. У својој десетој години је остао без оца, он умире 1828. године. У немогућности да га самостално издржава, његова мајка одлучује да његово издржавање и школовање препусти држави, а то је било могуће само ако га упути на војне школе. Замисао је и реализована 1830. године, тако да се Петар Прерадовић обрео у Терезијанској војној академији у Бечком Новиграду (Новом Мјесту).

Да би могао у војној служби да напредује, морао је да конвертира (да се покатоличи), јер су по званичном војном статуту само римокатолици могли да напредују у служби. Он је то 08. аувгуста 1832. године и учинио, потом из војне академије излази у чину поручника, као један од њених најбољих питомаца. Промјена вјере је кривотворцима историје била довољна да га „истисну из Српског националног корпуса“ и послије његове смрти представе као Хрвата. Логика је била веома једноставна и функционисала је стољећима на Балкану: све што више није Православно није ни Српско. Ова логика и метода функционише и дан данас веома успјешно. А какво је мишљење о Хрватима и Србима имао аустријски официр и касније пјесник, ватрени сљедбеник Илирског покрета, може се ишчитати у његовој пјесми „Хрват или Србин“.

Хрват или Србин
(Некоме пријатељу)

Ти се на ме срдиш, мили побратиме,
Велиш: Србин јеси, србско имаш име,
Твоји прадједови сви су Србљи били,
На Косову пољу модру крвцу лили,
А ти њихов унук, за Србље, не мариш,
Већ се у Хрватску покварену квариш!
Твој ме укор, побре, тишти, одвећ јако
И да нијесам војник, под тиском бих плако;
Ал овако знадеш, лаке су ми мисли,
И попуштам ондје, гдје би други стисли.
Изван ако хоћеш да се порвамо,
А ти седлај ноге, пак дојаши амо,
Установи мјесто, вријеме и другара,
Па ћемо распачат, што нам срце пара,
А у цијелом свиету нека спомен буде,
Да су до два брата били двије луде.

Из ове пјесме је сасвим видљиво да пјесник говори о два брата истог рода, који се само разликују по вјери и мјесту пребивалишта. Моја намјера није да негирам Хрвате као народ, па чак ни хрватски језик. Овим кратким освртом бих само скренуо пажњу на уобичајену праксу балканских простора, на једној страни присваја се туђа баштина, а на другој се олако одбацује сопствена.

Петар Прерадовић је своје прве пјесме написао 1834. године на њемачком језику, под јаким утицајем Томаша Буријана, чешког родољуба. Његова прва пјесма „Ускочка дјевојка“ је такође објављена на Њемачком у загребачком листу „Кроација“ (Croatia). Матерњи језик, који се уз звуке гусала вијековима преносио са покољења на покољење, “упознао је и поново открио“ на свом службовању у Милану 1840. године, при сусрету са Иванаом Кукуљевићем-Сакцинским. Премјештајем његове пуковније на задарско подручје започиње његов стваралачки рад на матерњем језику. Од тада је срочио многе пјесме, сарађивао углавном са часописима и присталицама Илирског покрета. У многим пјесмама је помињао или опјевао свој Српски род, а то што је употребљавао латинично писмо - уобичајено за просторе под папским утицајем - не даје никоме за право да Српски у Хрватски прекрсти.

За оне који можда нису знали, Петар Прерадовић је био много несрећан човјек: службовање туђину, које му је тешко пало; судбина која је покрштавањем задесила њега лично, али и спознаја шта је све задесило његов род. Можда је то најбоље срочено у једној његовој пјесми коју наводим у цјелини:

Цар Душан

У полноћно једноћ доба
Душан цар се риеши гроба,
Стресе с себе прах умрли
И поприми дух свој врли.

Прек' крајева гледа равних
Из времена својих славних,
Мјери горе, поља, шуме,
Риеке, луге, стазе, друме.

Све налази као прије,
Пром‘јенило ништ‘ се није.

Радује се цар Душане,
За животом жељно плане,
Тек дозивље к себи вилу,
Посестриму негда милу:

„Посестримо мила моја,
Немам мира ни покоја,
Жељан сам ти живјет опет
И на приестол свој се попет;

Кажи дер ми, што је моје,
Што л‘ од царства пропало је?“

Разумив га посестрима
За десну га руку прима
И обиђе раку с њиме,
Па му вели: „Побратиме,

Обиђосмо царство твоје,
Све остало пропало је!“

Запањи се цар Душане,
Од жалости у гроб пане,
Нит га жеља више сјети,
Да би хтјео оживјети.

Породични живот Петра Прерадовића је такође био трновит. Женио се трипут. Његова прва жена Павица (Паолина де Понте) умире седам година након вјенчања, одмах потом губи сина и кћерку. Погођен том трагедијом приклања се спиритизму и пише изразито мрачну лирику. 1856. године у Глини упознаје Емилију Новаковић-Ђурабојску, у том браку рађа му се син Радован (1858. године). Петар Прерадовић се женио три пута. Трећи брак је склопљен са Њемицом Емом Регнер пл Блајлебен. У том браку је добио сина Милана, кћерке Зору (била сликарка) и Јелицу. Петар Прерадовић је из својих бракова имао седморо дјеце. Једна од његових унука је била књижевница Паула фон Прерадовић (удата Молден), ауторка аустријске националне химне. Она је такође објавила и роман „Пава и Перо“, у којем је обзнанила дијелове писмене преписке између Петра Прерадовића и његове жене из првог брака, госпође Паолине де Понте.

Растрган између војничке каријере - 1866. године постао генерал, политике и литературе, посустаје са здрављем и потпуно се предаје коцки и лутрији. Умро је у својој 54. години, 18. августа 1872. године у мјесту Фарафелд (Доња Аустрија), а сахрањен 22. августа у Бечу. Његове кости су уз почасну пратњу 13. августа 1879. године пренешене у Загреб и сахрањене на Мирогоју. Посмртни говор је одржао загребачки градоначелник Аугуст Шеноа. Шеноа је такође о њему спјевао химну - Химна Петру Прерадовићу - за коју је Иван Зајц написао музику.