 |
| Alberto Giacometti – L’Homme qui marche 1 |
одакле да кренем
у свијет
у ту пјесму
иза мене
и испред мене
гроб до гроба
а на длану
лица и погледи
ћуте
као да се ништа
промијенило
није
није
у бити
ја сам још увијек
на почетку
из ноћи у ноћ
градим и
разграђујем снове
ишчекујем годоа
а свако чекање је
мучно
Мирослав Б. Душанић
5 коментара:
Pesma po mojoj meri. A na ovu temu, reći ću ti samo jedno: i čekanje je život. Pozdravljam te.
Ах чекати Годоа, колико се исплати. Боље је окренути се напријед, па шта буде, буде.
Посебно ме одушевљавају ове твоје сажете кратке пјесме, са неколико једностваних ријечи,а много кажу.
http://www.facebook.com/group.php?gid=344771226310&ref=ts
für meinen Paps
dir
wieder zugehört
bis zum rand
der vernichtung
manchmal noch
fährst du hoch
aus deinem schlaf
schweißnasse angst
den blick
aufs nebengebäude gerichtet
das allein noch stand
die leiter
bleibt ewig angelehnt
am fenster
der flucht
@Rachel
Ja, solche Träume kenne ich von meinem Paps...Miro, es sind schreckliche....
dir einen feinen Tag
herzlich, Rachel
Разграђивање снова и њихова поновна синтеза, зар то није посао песника?
А сваки посао је мучан, али није сваки спасоносан!
сажет и прецизан рез
хвала Вам!
Постави коментар