Мирослав Б. Душанић: Снохватице (недјеља, 7. март 2010)

© by Petrovnik

(недјеља, 7. март 2010 — олујна сцена с мајком)

ноћ је постала тамнија

и загонетнија

вјетар је дошао са Љубића
на њему су се цијели дан
гомилали облаци

казала је и са страхом

прекрстила се

три пута за сваки случај

за њу су вјетрови увијек

долазили са те стране

— гробљанске стране

били су хладни и болни

осјећала их је дуго у

зглобовима и костима

ноћ је постала тамнија

и загонетнија

узалуд сам је убјеђивао

да она није у Појезни

да су то врхови Мотајице

да се она у сну изгубила

и да шљива поред куће

није јабука а ни крушка

жалосна сам ти ја мајка
ако се то мени привиђа
— ти ниси мој син него
само један од многих
исањаних ликова

казала је и нестала

јутро ме дочекало росног чела / и било је сунце / и чули су се кораци и гласови / — непознати гласови / из дубине зидова допирали су тешки тонови чембала / и мирисла је кафа / а ја сам хтио да се у сан вратим и да јој никад више не противрјечим / и бојим се / страшно се бојим да није можда прекасно...

Мирослав Б. Душанић

мајци за 8. март

Surreal Art: © by swimmerachel

''кад се будемо срели мој анђеле...''

и послије двадесет година

двадесет наредних

пред сваки освит засањаних

у њеном оку преплашеном

изњедрених стрепњом непресушном

некад њеном због нас

сад и вјечно нашом и због нас

и данас кад ме јутро дочека у мирису незаборава

у Сан бих да се вратим

онај у коме је своје крило несебично дарила мени

и знам да ће Сан бити остварен

кад се будемо срели мој анђеле

на улазу истом

кад ме будеш поново родила

Милорад Мишо
Ђ у р ђ е в и ћ

поводом промисли која нас (и) на дан данашњи сјети незаборава...