 |
| © by мелодия |
откад више нема људи у мојој соби
почео сам да их тражим у књигама
а онда сам срео Њега који ми рече:
душа ти је изгубљена мислиш
занавијек
не чуди се превише
чудни су људи и ти када си им чудан
док се земљи не предаш
немој да ти дани пролазе упразно
гријех је стојати беспомоћно
у пјесничком мраку
јер ми смо сами своји спаситељи
призови из далеке прошлости
свијетле слике
и нека ти срце буде раздрагано
изађи напоље
подијели их успутним пролазницима
многи од њих ће ти из захвалности
покуцати на врата
Мирослав Б. Душанић
2 коментара:
Onako kao što sam ja izišla iz svog mraka, želim da i tebe, u nekim budućim pesmama sretnem ushićenog onom Iskonskom (radošću) koja ne da da se šapuće, nego da se "zavrišti i čuje se do neba" (tu si u pravu)... Izvini, lakše mi je bilo da ti ovde odgovorim, a tvoja pesma mi je dala povod...
Zanimljiva, poetika, pomalo pateticna, ali sustinska.
Постави коментар