Хана, дјевојка које више нема

© by Миладин Петровић

1.

Хана је била својеглава дјевојка. Није обраћала пажњу на моралне придике. Чак се у сред бијела дана, на извору нага окупала. Они који су имали прилику да је виде, били су опчињени. Радослав Томе Ракитића је исте вечери, мада никад није боловао, добио грозницу, пао у постељу и више није из ње устао. Од страшног невремена једва су га сахранили на сеоском гробљу. Обрад Милана Кукића је те исте вечери сањао, да се Хана претворила у вјештицу, да му је цијеле ноћи сједила на грудима, пила крв и срце чупала. Пробудио се обезглављен, без сјаја у очима, и почео бесциљно да лута и да се скрива по оближњим врбацима. Симеун Васе Попаре пронађен је објешен, тек седмог дана. Висио је на врху храста у Николића шуми. Да би га скинули морали су храст да посијеку. Био је то језив призор, на мјесту гдје су му биле очи зјапиле су само рупе...

Причају и да се сунце разбољело када је угледало њену љепоту. Нагло је посустало на брду изнад куће Јове Јакова Милеуснића, окачило се о крушку дивљаку и истопило као восак. Дољане је задесила велика несрећа. Данима су дували хладни вјетрови и падала киша. Од силних падавина земља се расквасила и куће су почеле у њу да тону, прво непримјетно а онда све брже. У страху, људи су палили кандила и свијеће, клечали испред икона и молили. Али ништа није помогло. Баба Степанија, позната сеоска врачара, даноноћно је правила чини, бајала и чарала, духове и враге призивала, да би беспомоћно узвикнула: „Нашим Дољанима нема спаса. Небо и земља су се отворили, има да нас нема. Из Дољана су се и духови главом без обзира изгубили.“

Потом је Рајко Ристе Кукића, човјек од акције, отресит и робустан, лупио шаком о сто и повикао: „Е не може то више тако. Ил ми, ил она. Несрећу можемо да избјегнемо само ако кучку уцмекамо, и то јавно – каменом у главу.“

Мирослав Б. Душанић