НАРОДЕ МОЈ

НАРОДЕ МОЈ

Народе мој, стоко моја безрепа,

тебе лако свежу у окове,

ћутиш, трпиш, крпиш своје ципеле,

чекаш другог место тебе да устане.

Чекаш чудо да се спусти са облака,

док комшијске међе крадом помераш,

љут си кад ти укажем да грешиш,

а храни те свакога да исправљаш.

Народе мој, овцо моја кудрава,

ти ћеш рађе поћи с другим овцама,

него чути савет доброг чобана,

дражи ти је хвалоспев од истине.

Да ти гуслам како си ми јуначан,

да те подсећам на подвиге предака,

није важно ако их не досегнеш,

ти расплети коло преко пропланка.

Народе мој, кокошко без сећања,

ти се не сећаш ни имена својега,

ни лисице кућу што ти похара,

вуку врата отвараш без куцања.

Лако пустиш да те мрвама намаме,

за три гроша мењаш кућу за букагије,

дајеш децу своју за јастуке,

черег тела само да те нахране.

Народе мој, снаго моја једина,

дај се дигни већ једном из пепела,

па искидај свилу што те спутава,

и сагледај лица својих душмана.

Па се опет сети својих предака,

и подвига и јуначког страдања,

на звук трубе крени истим стазама,

где је прошлост твоја увек стајала.

Феђа Димовић

(Београдски синдикат)