 |
Вељко Петровић |
Видовити
Не могаше га у платно ни повит'
а неутешног сумора сен сива
неотворене очи му целива:
– Он зајеца, и постаде видовит.
И сад преко свих вода, стена, гора,
кроз завесе, бедеме и мандала,
он види сваку сузу кад је пала,
јасно, кô ноћу капљу метеора.
Он види сузе и неисплакане,
из сувог ока што на душу кану,
где скамењене прокрваве рану,
и стално бриде, кô оловно тане;
и срца сва, што сама себе једу,
кô задњи живи после општег слома,
која у себи носе огањ грома,
а ту, без искре, мрзну се у леду;
сва, што се грче у глухоме миру,
кроз рите, оклоп, и кроз злато тока,
кроз звекет лажни осмехових шљока,
он види бистро, кô шљунак у виру.
И ноћ кад седа као мукла сова
с крилима меким поврх куле бодре,
он види мору где у ложе продре,
и бесаницу, и лептире снова.
И види како један облак расте:
– уздаси, чежње изнад црног града,
а јато мисли, илузија, нада,
свуд мртво пада кô по снегу ласте.
… И свуда сузе капају без мере,
кô вечна јесен о прозор му туку,
и свуда, куд он пружи своју руку,
крваво воће, болна срца бере.
(1911)
Вељко Петровић
Нема коментара:
Постави коментар