Понирање које траје
Узалуд пишем циничну пјесму
Колико пепела остаје иза сваке
риме
Колико бола на овоме столу
Радмило
Радовановић
Нико нас није прихватио
Оставили су нас саме у боли и бијесу
А
године су урезивале боре у твом и мом лицу
Нисмо на пропутовању да бисмо били туристи
Нисмо постали ни гости ни домаћи
И сада као да се ћутањем светимо
Посматрамо поља и дрвореде поред пруге
Док се возимо на релацији Хилдесхајм – Хамбург
За
путнике немамо вишак погледа
И онда када је сусрет с њима сасвим неизбјежан
Намјерно склапамо очи
И тонемо из пространства у пространство
Мирослав Б. Душанић
Нема коментара:
Постави коментар