0


Понирање које траје

                    Узалуд пишем циничну пјесму
                    Колико пепела остаје иза сваке риме
                    Колико бола на овоме столу
                                         Радмило Радовановић

Нико нас није прихватио
Оставили су нас саме у боли и бијесу
А године су урезивале боре у твом и мом лицу
Нисмо на пропутовању да бисмо били туристи
Нисмо постали ни гости ни домаћи

И сада као да се ћутањем светимо
Посматрамо поља и дрвореде поред пруге
Док се возимо на релацији Хилдесхајм – Хамбург
За путнике немамо вишак погледа
И онда када је сусрет с њима сасвим неизбјежан
Намјерно склапамо очи
И тонемо из пространства у пространство

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top