 |
| © by Antonio Grambone |
Цијеле ноћи сам слушао нејасне
гласове
из комшилука. А несане ноћи су
дугачке,
довољно дугачке да човјек
размишља о
отисцима прстију на зиду, и о локви туђе
крви на паркету. У неком неразумном
и
вишем поретку, кревет и постеља
постају
сопствени гроб...
На једном старом снимку држао је
нож
у руци. У позадини кухињски стол,
повећи комад сировог меса и
чиније.
Никада није рекао да зна да кува
или
томе слично. Посљедња фотографија
у албуму, је мотив издужене
сјенке
у
покрету, горњи дио пoкрио спарушену
траву. За дио сјенке, онај у
раскораку,
тешко је рећи да ли се уздиже или
ће тек,
у жедну земљу да понире...
Виђао
сам га често. Обично је пио чај
испред
пекаре у главној улици.
За
самоубиство сам сазнао из новина.
Сасвим
кратка вијест. Мотив непознат.
Ни
сам не знам да ли је то важно, али
позне
јесени су увијек помало тужне.
Тог
дана је кишило, а ударне вијести
су
стизале са Блиског истока.
Мирослав Б. Душанић
Нема коментара:
Постави коментар