Стеван Тонтић: Свето и проклето

© by Pet Grief

Хвала Ти, Господе 

1.

Хвала Ти, Господе, што ме ослијепи
(и ту си остао јак)
јер шта бих ја о свему знао
без овог погледа с друге стране
(иза заувијек спуштених трепавица)
из свога у свјетски мрак?

Мислио бих да живим међу својтом,
можда и самим анђелима,
да рајским се баштама шетам,
а овако знам
на чему сам.

Хвала Ти што најзад ми
отвори очи
прије но што Ти
душу предам.

ISBN: 978-86-87079-10-6

2.
Хвала Ти што дар ми слуха узе,
не заводиш ме више ни музиком сфера,

ни добошима за поход на непријатеља –

још ми бубњају у глави!

(Већ од дреке под прозором
не могу ока да склопим.
А лелек мајке убијенога
у гроб ме тјера.)

Једино ми је жао што никад више
(стално мислим о њој)
нећу моћи да чујем
глас моје вољене жене
у ноћима без сна:

„Не бој се, не бој, мили,
спавај, мишићу мој...“
 

ISBN: 978-86-87079-10-6

3.

Хвала Ти што дар ми говора узе
и учини да заувијек занијемим. 

Јер ако сам остао без ријечи
пред милотом људског лица,
женског тијела избезумљујућом љепотом,
красотама које си штедро
небом и земљом разастро,
како да не занијемим пред овом
ругобом и страхотом.
И на шта би све личило
кад бих у ову буку и бијес
и ја покоју удјенуо? 

И св то још  
видио и чуо!

Стеван Тонтић