0
Манастир у Доњој Бишњи (Дервента)

Ктиторов сан

Хтео бих да будем дародавац
који сопствено спокојство зида
       да подижем стубове тврђе
од костију на које се ослањају сени
       и да сводове спустим ниско
до каменог олтара
       хтео бих да позовем неког
да ми наслика ликове од ћилибара
       уграђене у подлогу од алабастра
одувек је градитељство чудотворно било
       ктитор подиже цркву
да у њој на своју руку може да устане
       затим да порасте толико
да једва може у њу да стане


Да помјанет Господ Бог
                  душе својих људи
што лебде изнад разбојишта
                  где су пали и остали
они плавокоси и други
                  тамнопути другари
усмрћени ни прави ни криви
                  нека је милост душама
нашим и њиним маколико
                  животом грешни били
Изгледом и језиком не баш исти
                  нису ни морали
залогај смрти до краја загристи


Оживљавам тако што замишљам
                  како црква расте из мог тела
са свих страна око мене
                  састављају се зидне спреге
кроз прозоре из апсиде
                   допиру бистрине до мене
док лежим изваљен на леђа
                   и држим куполе преко колена
одакле ме обасјавају зраци
                   однекуд где су друкчији облаци
придижем се на оба лакта
                    уз помоћ Беседе на Гори
усхићен сам речима
                    помоћу којих човек
чврсто на темељима стоји
                    док ми на прстима црквена шкриња
прво светлуца затим успева
                    да повуче ужад тако да звони
оно из торња изнад којег
                    започиње висина
и појављује се једна звезда или жена
                    која ме посматра помоћу дурбина
и види се испод мене
                    лежи људских облика множина
и ја ћу бити забринут
                    на дан васкрсења
са њима

26. октобар 2006.
                 
Миодраг Павловић
з књиге "Рајске изреке", Београд 2007./
ISBN: 8617146036

Савко Пећић и Ратко Ђекић из Сан Дијега (ктитор манастира)

Des Stifters Traum
       
       Ich möchte ein Gebender sein
der den eigenenSeelenfrieden mauert
       um Säulen aufzurichten härter
als die Gebeine auf die sich Schatten stützen
       und Gewölbe abzusenken
bis auf steinernen Altar
       ich möchte jemanden rufen
der mir Bilder malt von Bernstein
       vor einem Hintergrund von Alabaster
schon immer war das Bauen wundertätig
       der Stifter errichtet die Kirche
damit er sich in ihr erheben kann aus freier Hand
       um dann so sehr zu wachsen
daß er in ihr kaum stehen kann


Gedenken möge Gott der Herr
                     der Seelen seiner Menschen
die über der Walstatt schweben
                     auf der sie fielen und blieben
die blonden wie die andern
                     dunkelhäutigen Gefährten
ums Leben gebracht weder als Gerechte noch als Schuldige
                     Gnade werde den Seelen
unsern wie ihren so sehr sie auch
                     gesündigt haben durch das Leben
Von Aussehn und Sprache ganz und gar nicht gleich
                     hätten sie auch nicht
den Bissen des Todes durchzubeißen brauchen


Ich lebe auch und stelle mir vor
                     wie die Kirche wächst aus meinem Leib
von allen Seiten um mich her
                     setzen sich Mauergespanne zusammen
durch die Fenster aus der Apsis
                     dringen Klarheiten vor bis zu mir
indes ich auf dem Rücken liege umgeworfen
                     und die Kuppeln halte über den Knien
von wo mich Strahlen erläuchten
                      aus dem Irgendwoher wo die Wolken andere sind
ich hebe mich auf beide Ellbogen
                      mithilfe der Bergpredigt
entzückt bin ich von den Worten
                     mit deren Hilfe der Mensch
fest auf seinen Fundamenten steht
                     indes mir auf der Brust der Kirchenschrein
erst funkelt und dann vermag
                     am Seil zu ziehen und zu läuten
das kommt vom Glockenturm über dem
                     die Höhe beginnt
und es erscheint ein Stern oder eine Frau
                     mich zu betrachten mithilfe eines Fernrohrs
und unter mir ist zu sehen
                     eine Menge menschlicher Gestalten liegend
und ich werde versorgt sein
                      am Tag der Auferstehung
mit ihnen

26. Oktober 2006

Miodrag Pavlović                   
/Aus dem Buch "Paradiesische Sprüche", Edition Korrespondenzen, Wien 2007/
ISBN: 978-3-902113-50-4  
Übersetzt von Peter Urban

Фотографије: Савко Пећић

Постави коментар Blogger

 
Top