 |
| (Барселона/Шпанија) |
Новоурбани пјесници
гдје год им чамовала дјетињства
гетоизирана на периферији
неког малог града
или у глибу сеоског сокака
нови пјесници су урбани модернисти
у загрљају мрачних солитера
њих привлачи звук мотора и звоњава
плочника испод лакованих ципела
они су интелектуалци
без фолклорних мотива
не хају за традиционална помрачења
и опсесије
одбацили су молитве предачке
вјеру и бдијење
и све им познате Богове
док медитирају клечећи пред гуруима
духовност црпе из себе самих
из свог зноја са плочника
они су пјеснички револуционари
они су гневни јахачи апокалисе
и најављивачи новог времена
замахују пером као мачем
сасијецају ријечи просте и ријечи домаће
убијају ту глупост свакодневице
низајући филозофске бисере
у само њима разумљиве урбане стихове
Мирослав Б. Душанић
гдје год им чамовала дјетињства
гетоизирана на периферији
неког малог града
или у глибу сеоског сокака
нови пјесници су урбани модернисти
у загрљају мрачних солитера
њих привлачи звук мотора и звоњава
плочника испод лакованих ципела
они су интелектуалци
без фолклорних мотива
не хају за традиционална помрачења
и опсесије
одбацили су молитве предачке
вјеру и бдијење
и све им познате Богове
док медитирају клечећи пред гуруима
духовност црпе из себе самих
из свог зноја са плочника
они су пјеснички револуционари
они су гневни јахачи апокалисе
и најављивачи новог времена
замахују пером као мачем
сасијецају ријечи просте и ријечи домаће
убијају ту глупост свакодневице
низајући филозофске бисере
у само њима разумљиве урбане стихове
Мирослав Б. Душанић
2 коментара:
Ух, како погођено пријатељу.
Стално убјеђујем неке надуване фаце да је мој Драшан већи од Дунава и да су куће изнад Драшана веће и значајније од Београда, само ми неће пагани да вјерују и руглу ме изврдавају, сину сељачком.
Драги Мирославе, погодио си у срж, у најгнојнију рану српског песништва у којој су се настанили језикотровачи и добровољна служинчад "белог света" који не схватају да такву услугу од њих нико и не иште и да ће таквим слугерањством (које схватају тако да све своје треба да згазе и унизе), унизити себе за времена којљ долазе. Јер и њихова до зоре не може горети, они су само сезонска гамад која тренутно трује нашу културу и поезију. Одбраниће се организам нашег дивног језика и традиције од таквих јер у њему још има оне исконске снаге која вреди за векове, а не за једну сезону...
Постави коментар