0
© by Blanca Juan Palau
Над Београдом

моје љубавнице су улице
километрима дуге
понекад суве
влажне
крваве
опечене Сунцем

двоје избеглица
убица паклених лица
поред реке уз клокот вековима ћуте

здраво Маријо
реч погрдна те је испратила
док си бежала

и све је на продају
јефтине жене
велике порције
јефтина храна
долазе људи са хиљаду страна
да оставе семе
док их Црно море гута
падајући са последње станице вечног града
а река коси и мути
гута и избацује

комесари ћутке уче историју на пољу размишљања
не враћа им се
убили би се
убили би
а ти Маријо после толико поздрава
немо гледаш
и данас је град пун риђобрадих

још Џингис Кан да устане
и избаци муљ са измлевеним костима
благом
моштима
и каже
врати се у тишини

какве би шамаре Дунав поделио
какву би мемлу избацио
из тонућег Дорћола

где су
где су моје љубавнице
где си Маријо
спаси Београд

Милан Грбић

Постави коментар Blogger

 
Top