 |
| © by Blanca Juan Palau |
моје љубавнице су улице
километрима дуге
понекад суве
влажне
крваве
опечене Сунцем
двоје избеглица
убица паклених лица
поред реке уз клокот вековима ћуте
здраво Маријо
реч погрдна те је испратила
док си бежала
и све је на продају
јефтине жене
велике порције
јефтина храна
долазе људи са хиљаду страна
да оставе семе
док их Црно море гута
падајући са последње станице вечног града
а река коси и мути
гута и избацује
комесари ћутке уче историју на пољу размишљања
не враћа им се
убили би се
убили би
а ти Маријо после толико поздрава
немо гледаш
и данас је град пун риђобрадих
још Џингис Кан да устане
и избаци муљ са измлевеним костима
благом
моштима
и каже
врати се у тишини
какве би шамаре Дунав поделио
какву би мемлу избацио
из тонућег Дорћола
где су
где су моје љубавнице
где си Маријо
спаси Београд
Милан Грбић
Нема коментара:
Постави коментар