 |
| Тања Бабић: Мирослав Б. Душанић |
Није то никаква тајна...
Све се раслојава. На испруженом
длану, тек пробуђен, дан умире.
Није то никаква тајна, није ни сан,
ни опора јадиковка. Вријеме цури
као ситан пијесак кроз прсте...
Градови једу људе, рече пјесник,
а ја му заборавих име. Кад месо
оглођу, у земљу полажу костуре.
Један од њих ће, да буде и мој.
Није то никаква тајна, није ни сан,
ни опора јадиковка.
Зато... Када зажелим да те загрлим,
узмем грумен земље мирисне...
Мирослав Б. Душанић
Нема коментара:
Постави коментар