мењаш мапу завичаја
прстом по ветру црташ знаке
слово што подсећа на мајчине груди
контуре будућег тела
строго пазиш на кућни ред
око тебе је стално та иста
земља и трава
у ноћи разговараш са прецима
рукујете се под земљом
где палеолит преврће кости бика
тражиш родослов
и добијаш сметен одговор
један говори о ваздуху
који је тежак скоро као земља
други ти даје телефонски именик митова
трећи те пита
за резервне делове тела
у међувремену на свим спратовима
искачу осигурачи
свако иде својим чудним путем
речи нам нестају
као слатки мехурићи из уста дебила
на хоризонту је нова револуција
црвених крвних зрнаца
у врту миришу румене јагоде
и ти си још увек крхка
као дах
међу стакленим саксијама мраза
но стара европа већ не зна
где јој је тело а где глава
много расправља на пуним трговима
а мало каже
увек нешто жарко жели
мало секса мало крви
да би се очистила трипут дневно
себе узима као лек
изјутра у подне навече
у кратким радостима заборави на себе
и затим поново из ничег
ствара свет
и негде дубоко у месу
чујеш глас
дезоксирибонуклеарних киселина
твој брат Homo sapiens
трчи по равној савани
кроз наносе чистог ваздуха
ослобођен од метафоре
баца копље право у средину
сунчаног круга
о како је близу
од зрнца песка до микроскопа
опет загледаш у себе
и ништа не разумеш
аматпмија физиологија психологија
густина је све гушћа
оставимо лавиринт
оставимо Крит
море је отворено нон-стоп
као породилиште
лаки поветарац пуни једра једрењака
на унутрашњим површинама
хоризонт узмиче пред нама
као пут до нестварног
а ти стално стојиш на малој станици
на обали ваздушног мора
усред клизавих таласавих ветрова
речи бацаш против ветра
крила ветрењача се врте
у ритму џеза све брже
и за то време колеге графомани вредно пишу
литература буја
плесан обраста све интимно
али ти се не предајеш
верујеш у граматику
на птичијим крилима
и побеђен певаш
на дну мора
рибљим гласом
покретима и додирима чиниш
простор речи
а можда само гуташ ватру
у циркуској арени
без осигурања
Франтишек Липка
прстом по ветру црташ знаке
слово што подсећа на мајчине груди
контуре будућег тела
строго пазиш на кућни ред
око тебе је стално та иста
земља и трава
у ноћи разговараш са прецима
рукујете се под земљом
где палеолит преврће кости бика
тражиш родослов
и добијаш сметен одговор
један говори о ваздуху
који је тежак скоро као земља
други ти даје телефонски именик митова
трећи те пита
за резервне делове тела
у међувремену на свим спратовима
искачу осигурачи
свако иде својим чудним путем
речи нам нестају
као слатки мехурићи из уста дебила
на хоризонту је нова револуција
црвених крвних зрнаца
у врту миришу румене јагоде
и ти си још увек крхка
као дах
међу стакленим саксијама мраза
но стара европа већ не зна
где јој је тело а где глава
много расправља на пуним трговима
а мало каже
увек нешто жарко жели
мало секса мало крви
да би се очистила трипут дневно
себе узима као лек
изјутра у подне навече
у кратким радостима заборави на себе
и затим поново из ничег
ствара свет
и негде дубоко у месу
чујеш глас
дезоксирибонуклеарних киселина
твој брат Homo sapiens
трчи по равној савани
кроз наносе чистог ваздуха
ослобођен од метафоре
баца копље право у средину
сунчаног круга
о како је близу
од зрнца песка до микроскопа
опет загледаш у себе
и ништа не разумеш
аматпмија физиологија психологија
густина је све гушћа
оставимо лавиринт
оставимо Крит
море је отворено нон-стоп
као породилиште
лаки поветарац пуни једра једрењака
на унутрашњим површинама
хоризонт узмиче пред нама
као пут до нестварног
а ти стално стојиш на малој станици
на обали ваздушног мора
усред клизавих таласавих ветрова
речи бацаш против ветра
крила ветрењача се врте
у ритму џеза све брже
и за то време колеге графомани вредно пишу
литература буја
плесан обраста све интимно
али ти се не предајеш
верујеш у граматику
на птичијим крилима
и побеђен певаш
на дну мора
рибљим гласом
покретима и додирима чиниш
простор речи
а можда само гуташ ватру
у циркуској арени
без осигурања
Франтишек Липка
Нема коментара:
Постави коментар