 |
* 14. август 1913. † јуни 2006.
|
Сонет за једног човека
Човек који се угаси у рођеној кожи,
човек који је пао од сопствене стреле,
ходочасник сенки заборава
оставља свој траг у води која понире.
Како без довољно жара
човек постаје бучан?
Сада слеп доживљава оно што је била
једва потајна музика.
Његова крв је бљесак који га рекламира
у фрулама будућности, у атовима који
ноћима различито пламте.
Опсењујући бога кога у помоћ дозива,
тка и расплеће конце као морска сирена
у пени на туђој обали.
Серафина Нуњез
Нема коментара:
Постави коментар