0
* 13. 06. 1888   † 30. 11. 1935

Шта ико може да исприча што би било иоле вредно или корисно? Оно што нам се десило, или се десило свима или само нама: у првом случају, не представља никакву новину, у другом, остаје неразумљиво. Ако пишем оно што осећам, чиним то зато да бих смањио грозницу осећања. Оно што исповедам нема значаја, јер ништа нема значаја. Стварам слике од оног што осећам. Пуштам на вољу својим доживљајима. Савршено разумем жене које везу од муке или плету јер постоји живот. Моја стара тетка отварала је пасијанс у бескрајним вечерима. Ове исповести осећања, то су моји пасијанси. Не тумачим их, као они који из карата гатају судбину. Не одгонетам њихов смисао, јер у пасијансу карте, право говорећи, немају никакву вредност. Одмотавам се као какво шарено клупко, или пак правим од себе фигуре од конца, попут оних које дјеца преплићу између раширених прстију и пребацују једно другом, с руке на руке. Једино водим рачуна да палац не испусти нит коју држи. Онда окренем руку и слика се мења. И почињем све изнова.
     
Живети значи плести чарапу намењену другима. Али, док је плетемо, мисао је слободна и сви зачарани краљевићи могу да шетају по својим вртовима, између две петље извучене иглом од слоноваче са закривљеним врхом. Плетиво ствари... Размаци... Ништа...

Уосталом, шта могу да пружим од себе? Стравичну жестину својих доживљаја, и дубоку свест о својим осећањима... Оштру интелигенцију која ме уништава и незајажљиву снагу снова којима се забављам у доколици... Једну мртву вољу и мисао која је љуљашка, као живог сина... Да, плетиво...

Фернандо Песоа

Постави коментар Blogger

 
Top