 |
| Мирослав Б. Душанић |
Зое мисли да су то панде
Спокојан загрљај плишаних ствари
Које те чувају ноћу
Као да си дете
Затим мисли да је то ипак
Ишчекивање сусрета
И оно распиривање
Запретене ватре
Зое мисли
Све до јутра
Кад отвори очи
И види празан кавез
У коме би требало
Да се протеже лав
Онда се пита
Све док се не умори
Да ли да остави отворено
Јер он уме
Изненада
Да се врати.
Тања Милутиновић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар