Стојан Богдановић: Мисао

Мисао

Мисао је неухватљива,
Као да је она Бог, а не ја.
Склизне зачас као миришљави сапун
Којим се, причају старе Нишлије, купала Клеопатра
Из Београдске робне куће на Тргу ослобођења,
Пре него се своме љубавнику страсно подавала.
 
(Кад је Клео тргом пролазила
Мој чича Живомир пекар
Подизао је нос
Као наш рундов Рапча
Кад осети Сотирова куја да се тера.)
 
Таква је моја песничка мисао.
Клизава, као лед.
Можеш да се оклизнеш,
Док трепнеш, одоше ноге увис.
Можеш да се наљутиш.
Можеш да сломиш ногу, руку, кук...
Можеш да сломиш мечки ногу.
Можеш да сломиш главу
(Луд коњ здраву главу не носи,
Често ме мати подсећала
Показујући на Милков дел
Где се мој отац одмара од илузија.
Тамо су и остали заслужни домаћини из ВБ).
Мисао може за тили час да штукне
Изгуби се као заљубљени калфа
И лута около као глуво куче.
Тражиш је као чобанин залуталу овчицу
(Дабоме, његов порив је племенит,
Он жели да овцу спасе од вука
Да би је за Божић у сласт појео.
А шта ће мени глупа мисао
Чобанина се не тиче.)
Тражиш је неко време,
Па дигнеш руке од ње.
Таман мислиш да си је заборавио,
Као своју бившу девојку,
И да је ствар легла,
Нађеш је како се сасвим добро уклопила
У нову средину
У песму неког нобеловца
(А има сијасет бољих песника
На овом и на оном свету
Вала, могла је да бира.
Е, ал нобеловац.)
Таква је моја мисао.
Мораш брзо да је хваташ
И брзо да је се ослобађаш,
Иначе, оде воз.

Ако немаш неку бољу мисао,
(за коју можеш, током целог текста, да се придржаваш,
Као за гелендер на степеништу робне куће
Низ који се враголани вратоломно спуштају
Да их мргодни чувари не опазе)
Позајми мисао паметног човека.
Не обазири се ни на какве критичаре
(Сви они нешто мисле и нешто пишу.)
Пази да ти не подметну садржај,
(Они све знају и за све имају уши.)
Пусти мисао да иде својим путем
Ионако је дошла и без тебе и без њих.
Придружи јој се у авантури.
Ослободи руку и крени са писањем.
Не бој се критичара,
Нису они богови, а ни анђели.
Најважније је одупрети се себи, свом снагом.

Кад пишеш о отаџбини не стиди се
И не снебивај се.
Можеш и Господа споменути,
Али с мером, без патетике и без устезања
(Па и Бог није Бог,
Он је само Бог и ништа више.)
 

Пази кад пишеш о оцу и мајци,
Обезбеди им место са леве стране, обавезно.
Они су највећа црква
Можеш увек да уђеш и да (за)молиш.
Да није Господа слава би била њихова.
 

Доброг песника залепи на крај песме.
И сврши с тим већ једанпут.
 

Ипак буди смирен и обазрив,
Мисао те зачас зграби,
Гурне те у центрифугу,
Заврти ти мозак и цеди,
Цеди, цеди, цеди,...
Цеди као мед кад врцаш.
После си страшно уморан
А изгледаш задовољно и смешкаш се
Као фигура
Од пчелињег воска.

Људи су гадни, знаш већ зашто.
(Мисли само на жене.)
А тек жене што су гадуре, знаш већ зашто.
(Држи се ти, синко, људи.)
Пажљиво бирај тај последњи стих.
 
Пази да мисао не буде много тешка.
Није то за књижевно вече,
Тешко се вари и узрокује несаницу.
Осим тога, песма ће бити трома,
А ти ћеш бити смешан.
 
Драги С.
Ако ти то не успева,
Батали све
И крени из почетка.

Стојан Богдановић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић