 |
| Мирослав Б. Душанић |
Многи призори су ми још у сјећању,
случајни пролазници, ријетки шетачи, патке
узнемирене лавежом. Посматрао сам одсјај
сунца на мирној води. Дан спаран и
непогодан за шетњу. Видио сам Га
јасно, стајао је поред дрвета са моје лијеве
стране, на самом рубу шумарка укипљен и
помало ваздушаст. Кроз Њега, у дубини
назирао се предио мога дјетињства
у пламену, горјеле куће, људи у бијегу, јауци
и пуцњи. Заплашен склапам очи, када сам их
поново отворио, стајао је неколико
метара дубље у шуми, између двије
букве, десна рука му је била усмјерена у
правцу неба. Као по заповиједи подижем
поглед, изнад језера пловио је облак,
имао је изглед огромне лађе. Иза њега
у складном распореду неке непознате птице,
бијеле попут лабудова. Зачуђен, окрећем се
Њему, није Га више било. Само дрвеће.
Мирослав Б. Душанић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар