 |
(Читао сам Милана Ђорђевића)
Куда ме води ова стаза?
пијесак, кречни камен...
Удишем влажну земљу.
Стаза успиње, вијуга као змија.
На листу глога трепери зрак.
Откривам чичак, преслицу,
коприву, зечији трн...
Губим се у бојама, у раслињу,
у тишини (туђе пјесме,
легенде, неког мита).
Лутам тражећи стих са Истока
погодан, из којег туга
извире дубока, и дјетињство,
и црква, и олтар...
Болови су јаки и упорни. Снови
испрекидани... Устајем,
палим цигарету, другу, трећу...
Прелиставам часопис —
Трпим оно што морам али видим како је.
Чекање ми је можда још једина награда.
Да, жив сам, дишем и гледам али питам се,
до ког дана и до које ноћи ће бити тако?
Мирослав Б. Душанић
 |
Нема коментара:
Постави коментар