0
* 03. септембар 1903  † 18. јун 1954
Бивши анђели

Богојављенски су хујала небеса, огромна,
Звездана, хладна.

Силазили сте на реку смрзнуту,
Високи, витки, лепи.

Анђели бивши, знам:
Кротили сте мрак у водама.

У моје срце – звоно звонили сте
Крином,
да не свиснем од живота.

Ко вас то отера са извора
Ока мога…
Не видим вас.

Још само у снежном цвећу прозорском
Тражим крила и колена ваша предивна.

Узалуд. 

 
Поноћ мене

Заспати или умрети…
Или се претворити у сунцокрет…
Да ли је она икада и била…
Али откуд њен лик наслућен у ваздуху чим погледам…

Њени прсти живели су у мојој руци и после њене смрти
Ја сам их покретао и нисам разликовао
Да ли имају везу какву још са косом њеном,
Или са очима,
Или са хаљином новом што јој купих.

Тако сам ретко узимао и за њу и за се.
Тако често смо се свлачили као ведар дан.
И чини ми се да нема места на свету
Где нисмо заједно били.

Мртва си а тебе нема.

Зашто ми не дођеш…
Та знаш ли како си обећала
Чешће да ћеш се мени јављат…

Можда ти и куцаш упорно на вид ми,
Можда су очи моје неспособне да те виде.
Осећам лобања цела тобом да ми је испуњена.

Воскресни!
Воскресни или себе или барем очи моје…

Слух ми је већ мало савршенији:
Зовнеш ме.
Осетим и дах твој и мирис предсмртни,
Тамо где се надао не бих.
И срце ми је још способније
За откуцавање тајних знакова духа,
Духа или друге материје.
Оно чини да ноћу каткад морам затворити врата од себе
И осећам да лежим поврх зелених сунцокрета,
У зеленој кошуљи,
Преврнутим очима.

Али ми још дошла ниси,
И беше као равнодушна
Према страху мом што свака ствар беше загробно жива.

Мучих се дуго у тој ноћи.
Један ми човек, сељачки одевен, исприча,
У гужви дима и људи по једном непознатом подруму,
Да има неко што додир нам спречава,
И што до мене лепше ниси допутовала.

Поверих томе сумњивом пријатељу заверу сву
Да тог ћу духа полако убити из пушке,
Што смета нашем споразумевању.

Победићу га, мислим, гроом твојим,
Сликом и црном косом твојом;
И цветом сасушеним који беше око твоје главе
На одру кад у недра ти приложих слику своју
А цвет се прихвати рукава мог:
То ти ми као уздарје врати.

Помози ми, помози:
Виднија буди кад у ма коју собу за мном уђеш
Бар сад не бринеш бриге сиротињске,
Јаднице моја!
Целог дана овог дана узалуд тражих паре,
А кад ти дођох – мртвој ти дођох…
Велика патнице моја,
Крваво те поздрављам.

Ристо Ратковић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top