 |
| Мирослав Б. Душанић |
Стихови моји, птичице, наследници,
Извршиоци тестамента мог,
Ћутљивци и саговорници,
Утешитељи, узмите ме у залог!
Сам сам без рода и племена
И чудом сам пробио тло,
Једва ме је лопата времена
Избацила на грнчарско витло.
Истегли су ми дугачки врат,
И обликовали душу ко свима,
И посули ме травчицама
цветним, и лишћем по леђима.
Разгрнуо сам жар брезови,
Како је заповедио Данило,
Гледао каљење ружичасто
И као пророку ми је било.
Немоћан, тајан, немиран,,
Земља сам био, и без славе,
Док нисте пали ми на груди
Из кљунова, из очију траве.
Арсениј Тарковски
/Пријевод: Ибрахим Хаџић/
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар