 |
| Горан Тешић |
Брезе
Кад кажем Брезе зна се да не мислим
На бедуине и пространства пустиње
Не мислим ни на звијезде падалице
Уз топли чај и логорске ватре...
Ја се сјетим сцена Андреја Тарковског
Пуних тајанствене топлине
Иако ми пријатељи супростављају
Снијежне вјетрове и Ларину чежњу
Његовог земљака Бориса Пастернака
Али друга је то врста осамљености
Моје Брезе воле љубав и тишину
Оне их у доба хладних зимских ноћи
Претварају у ватрену буктињу...
Мирослав Б. Душанић
Нема коментара:
Постави коментар