0
Горан Тешић
Брезе

Кад кажем Брезе зна се да не мислим
На бедуине и пространства пустиње
Не мислим ни на звијезде падалице
Уз топли чај и логорске ватре...

Ја се сјетим сцена Андреја Тарковског
Пуних тајанствене топлине
Иако ми пријатељи супростављају
Снијежне вјетрове и Ларину чежњу
Његовог земљака Бориса Пастернака

Али друга је то врста осамљености

Моје Брезе воле љубав и тишину
Оне их у доба хладних зимских ноћи
Претварају у ватрену буктињу...

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top